Do juče sam mislio: ako Tribunal za tobom raspiše poternicu, ima da se predaš, ako te pozove kao svedoka, ima da se odazoveš, inače će te tamo odvući za uši… Ispostavilo se da je odziv vrlo slab. Optužene još i razumem. I oni nevini robijaju par godina pre no što se pozna krivda-pravda, pravim zlikovcima pomisao na predaju mora da je još odvratnija, ali sada počinju svedoci da uspijaju i da se nećkaju – jedni će da pitaju vladu, drugi ženu…
Da se nezavisni intelektualac Mahmut Bakali nije pojavio kao svedok, ne bih ni znao kako je teklo njegovo detinjstvo, kako je trnovit i častan put od omladinskog rukovodioca do naučnog radnika! Nezavisni intelektualac Zoran Lilić, međutim, ne namerava da svedoči u Hagu: da su ga zvali zimus, bilo bi još đene-đene, sad se vreme prolepšalo, počela je da radi riba i bar do novembra iduće godine bivši predsednik SRJ nažalost neće biti available… Proneo se bio glas da će Biljana Plavšić svedočiti, njen advokat je to smesta demantovao, kakvo crno svedočenje, ne dolazi u obzir, Madlen Olbrajt će pak svedočiti ako joj njena vlada to naloži! Ko će u Hag, ko neće, to počinje da zvuči kao je l idete ove godine na more: Ne znamo ni sami, Grčka nam je dosadila, u Crnu Goru nam se ne ide zbog ove situacije…
Zar izgovor bivše državne sekretarice ne podseća na srpske rodoljupce koji će angro da liferuju osumnjičene čim bude donesen zakon o saradnji? Dobro, kad ćete doneti zakon, donećemo ga uskoro, ovih decenija, Hrvatska je tri godine donosila zakon, zašto mi svoj zakon da izošljarimo na brzinu? Tako i Olbrajt-ova. Neka proces odmakne, pa ako stvari krenu loše po Miloševića, eto nje, baciće i ona koji kamen’ v ego ogorod! Ako li na videlo počnu da izbijaju i tuđa zlodela, Olbrajtova će da ćuti, dosta joj je tog Miloševića, ona i njena vlada završili su s njim, neka sud vidi šta će.
Je li Zoran Lilić možda uvređen što ga je u Hag pozvalo kao ubogog svedoka? Možda je želeo da bude optuženiji nego Milošević, ta zar nije on bio šef savezne države, dok su Milo i Sloba bili samo na čelu federalnih jedinica?! Možda bi mu (Liliću mislim) bilo malo neprijatno kad bi mu neki lik ispod one toge spočitnuo što nije sprečio lokalnog moćnika kad je potonji počeo da krši zakon, moral, Ženevsku konvenciju i sl. A možda mu rodoljublje smeta? Imao bi štošta da kaže, ama mu je dosta srpskih deoba, ne mora i u Hagu da udari Srbin na Srbina!
Srpska vlada mora da se prijatno iznenadila kad je čula da ni Biksi kao njena štićenica neće da zucne bilo šta dok se sudi Miloševiću: mi smo Miloševića tamo poslali, za tebe smo, naprotiv, dali garancije da te puste, iako nisi odavde, i pustilo te iz Haga; nismo te ucenili da svedočiš protiv Slobe, da ga u okviru svojih mogućnosti i ti ukopaš, ali se podrazumevalo da ćeš dobro dobrim vratiti: ako Milošević odonud izađe kao nevinašce, bićemo mi gubavi, ako se ispostavi da je solidan zločinac, istorija će nam oprostiti…
Ne vredi, neće Srbin da udari na Srbina, neće Srpkinja da udari na Srbina, neće Amerikanka češkog porekla da udari na Srbina, dobro, možda i ne treba niko ni na koga da udara, ali kako ćemo doći do istine ako niko ne bude hteo da svedoči? Ne znam hoće li tužilaštvo biti toliko vispreno da na Miloševićevu mantru „Srbija nije bila u ratu“ odgovori s nekoliko umrlica: ima indicija (uticaj sudskog žargona na jezik novina! ovo bi I. Č. mogao da razigra) da je bar nekolicina građana Srbije poginula van Srbije a u uniformi jugoslovenske armije. Neka je reč i samo o šačici vojnih obveznika i oficira (šačica: mera koju je Miloševićeva televizija ustanovila 1996. brojeći demonstrante po Beogradu)! Možda bi se Sloba onesvestio kad bi video te umrlice, pa šta, bila bi mu pružena prva pomoć i bio bi kriv što nije znao da mu građane mobilišu i pod punom ratnom opremom vode u Hrvatsku i Bosnu! Dobro, čujem da će svedočiti ljudi iranskog i etrurskog porekla, svedočiće Mesić, svedočiće Dini, ali ako se, na primer, svedoci optužbe masovno odazovu, a svedoci koje bude tražio Milošević odgovore da imaju pametnija posla, hoće li to biti fer suđenje?
Ne znam može li neko sam da se prijavi za svedoka. Osećaš da nešto znaš, a niko te ne ništa ne pita. Šta ja to znam, šta bih ja rekao Sudu? Pa ne znam ništa o masovnim grobnicama, hladnjačama, političkim ubistvima, ali bih svedočio u prve dve godine suđenja: tužilaštvo se upinje da rasvetli kako se raspala Jugoslavija, da li Milošević ima urođenu ili stečenu zloću – e pa ako je to tema, onda bih mogao i ja da kažem koju. Rekao bih da je Milošević na moju žalost bio odraz narodne volje, da je opozicija više patila što nema vlast i što nema privilegije nego što se bunila protiv njegove „spoljne“ politike – politike prema susedima koji takođe nisu bili nikakve cvećke! Deo odgovornosti svalio bih na državu (iako ona ne čezne da plaća ratnu štetu!), stanovništvo takođe ne bih poštedeo: njegov najveći deo glasao je više puta za Miloševića i za njegovu partiju; onda bih naružio ceo zapadni svet s Amerikom na čelu, Miloševiću bih uputio drugarsku kritiku: kad je portretisao svoju porodicu, nije rekao da je njegov sin bio jedan od najbogatijih omladinaca u zemlji…
U Hagu bih se pojavio ovakav kakav sam, ali bih posle svedočenja otišao pravo na plastičnu operaciju – nov identitet, solidan posao u nekoj prekomorskoj zemlji; dobio bih nov glas, viši za kvartu, pevao bih h i c kao od šale; sa usađenom kovrdžavom kosom, preplanuo (najpre u solarijumu, potom u mojoj novoj domovini), na svojoj verandi okrenutoj moru napisao bih još jednu „Zonu sumraka“ i ćao đaci!
