Kako sam naprasno postao trpeljiv i štaviše blagonaklon prema razlikama, različitostima, Bog ih štaviše blagoslovio
Otkako nema sedmočlane bande sa kojom sam decenijama privređivao, sviram u malim gerilskim grupama, često i samo uz pratnju gitare. Ispostavilo se da za ubogi duet ima posla: nepodesni smo za svadbe, za ispraćaje u vojsku, ali ljudi koji tulumare po stanovima skloni su da angažuju tamburu i gitaru. Po kućama slave se: rođendani ekstremno mladih ili ekstremno starih ukućana, ali i ponekoga ko navrši pedeset godina, iako pedeset godina niti su polovina očekivanog slavljenikovog veka niti su jubilej markantan poput punoletstva ili odlaska u penziju, pedeseti rođendan uz muziku jeste omaž dekadnom sistemu i ničemu više, nema veze, uz muziku slavi se još: krsna slava, godišnjica braka, odbranjeni magistarski rad, rođenje bebe koja je još u Narodnog fronta i još je niko ne poznaje, većina večerinki prođe u zajedničkom pevanju, ali nas pozovu i ljudi kojima muzika (barem u našoj izvedbi) ne da nije potrebna nego je na još kakvoj smetnji: brzo, sporo, domaće, strano, narodno, nenarodno, ništa nikoga i nikako ne dotiče, šaraj po Rusiji, Grčkoj, Makedoniji, Dalmaciji, ništa, kud sad, hajde natrag na evergrin, u međunarodnu zajednicu pa nanovo u Beograd („Devojko mala“, „Zvižduk u osam“), odsviramo za naš sastav adaptiranog Dvoržaka, pa čardaš nepoznatog autora, kad zabrazdimo sa instrumentalima obično nam priđe neko i kaže „Daj nešto od Harisa“, ili neko povede song o bekriji i neimenovanoj udavači željnoj da mu srce preda, da mu staru majku gleda (o kojem gledanju dakako nema pojma), avaj, ovde niko ne kaže ni dajte Harisa, niko ne podvriskuje „Zašto, Mito, ne dođeš“, hit trećeg milenijuma „Ko te ima taj te nema“ prihvata samo jedna građanka pa i ona nakon prve strofe odlazi ka švedskom stolu, i ti nam se, žiško malena, brzo ugasi… Zlatno pravilo svake promašene zabave je da neko ko cele večeri ne obraća pažnju na muziku nego samo brblja i jede iznebuha naloži: „dajte nešto življe, zaspaćemo“, ovde ni toga nije bilo…
Na kraju kažem mom kolegi Lj. V.-u: vide li ti ovu lagariju, bi li ti da imaš temperament i rodbinu kao naš poslodavac ikad zvao muziku, a Lj. će meni: „Kućo, kad bi svi bili kao ti i ja, ti i ja bismo umrli od gladi!“
Kako da vas cela kapela zamrzi iz dubine njezinog srca
Iako ustanovi bakšiša treba da zahvalim što sam još uvek među živima, sve mi teže pada da pešačim od stola, evoprženi, evoprženi, evo sportska zanimacija, tešim se da isto to radi i „Koka-Kola“, dobro, ne radi za bakšiš, ali viče i nameće se više nego svi kafanjerosi, prodavci semenki, kolporteri i perači šoferšajbni (staklenoperačite) zajedno…
U poslednje vreme moj saradnik i ja sedimo na barskim stolicama, sviramo nikoga ne oslovljavajući i nikoga ni na šta ne obavezujući, ali se negde (kao na primer na svadbi ali i u mnogoj gostioni) očekuje da muzika ide patronažno od astala do astala kako bi svaki pacijent mogao da se proveseli uz stvar koja njega bog te pita zašto najviše pogađa. Ima dabome načina da se muzikantska ofanziva izbegne ili makar odgodi: a) možete li da dođete kasnije, nismo još u elementu, kakav izraz, a, samo što na taj dežurni izgovor muzika ljubazno pripreti da će doći kasnije, b) gosti se složno grade da je prekasno – hvala vam, mi samo što nismo pošli, pa odrape još dva sata, ili održe reč a sedeli bi do fajronta da nije muzike! c) specijalna sorta otporaša razastre po kafanskom stolu mobilne, digitrone i papire, rekao bi čovek brokeri na njujorškoj berzi, d) društvo se pred nadolezećim uljezima homogenizuje tako što svaki njegov član pomno vodi računa da mu se pogled ne susretne ni sa jednim muzičarskim pogledom, razgovor koji je do nailaska muzike bio nikakav sad je odjednom dubok, zanimljiv, dalekosežan, govornika svak prenapregnuto prati i svak je spremam da na tu logorsku vatru iz svog naramka ubaci novu cepanicu, kao da ih je opkolio čopor vukova i spasiti se mogu samo promišljenim loženjem dok ne naiđe pomoć… Ipak, najgori učesnik zabave je onaj koji kaže: „Idite kod onoga tamo! Taj što vam je veseljak…“ ili: „Idite za onaj sto, tamo vam je mladin teča iz Čikaga…“ Hvala ti na tvome dispečeraju, ali sad smo kod tebe, ova tvoja vrdalama gora je od najgore pesme sa našeg menija! Mogao si da otrpiš jednu stvar dok ne smisliš nešto bolje, možda bi ti u međuvremenu stigla čorba… Ima ljudi koji kao iz rukava poručuju nove i nove pesme pa orkestar pomisli, ovaj je sad već debelo ispao iz našeg monetarnog sistema, hiljadu dinara je premalo za ovo dosad, verovatno će dati pedeset evra, možda i sto, a taj ne da baš ništa; ima mušterija koje ne mogu da se sete koja je njihova omiljena pesma, prebiraju po toj svojoj memoriji, prebiraju i onda izmoždeni i razočarani u sebe kažu, ma svirajte šta vi hoćete, meaning: pošto to neće biti moja pesma, ja vam je razume se neću ni platiti! Drugi, naoborot, nosaju katalog pesama, lični pribor za lumpovanje, pametan piše a budala pamti, kao kad bi čovek odštampao nazive jela koja voli i predao to konobaru: šta sve imate od ovoga, ali i ti sa spiskom, i oni sa digitronima, i oni logorejični, i ovi sa amnezijom – svi su bolji od homo sapiensa koji kaže idite kod onog tamo.
U pripremi tj. u autobiografovoj glavi:
1. Mapa bivše Jugoslavije sa stanovišta muzičara-nomada; 2. Ekstremisti među klijentima, razbikuće i domaćini etc.
