Eh, Drugi svetski rate*, šta si dočekao, da ti ja pa neću reći baš držim stranu, ali negodujem kad god osetim da si potcenjen: rat od 1914. do 1918. jeste zaslužio epitet „veliki“, biće da su ga preživeli decenijama tako i zvali, ali kad je došlo do još opširnijeg krvoprolića, kad se shvatilo da će svetskih sukoba biti još, počelo se blago nama sa numeracijom: Veliki rat postao je Prvi svetski rat, dočim ti, koji si unakazio sredinu XX veka, nazvan si Drugim, i mi smo vas tako učili: na parove razbrojs, Prvi, Drugi, Prvi, Drugi!
Sad nema dana da ne čujem ili ne pročitam „Veliki rat“, čekajte, šta fali Drugom svetskom ratu? Nije bio dovoljno opsežan, okrutan i uništavajuć, ili šta? Naročito mi idu na živce poznanici koji se grade da su tako odvajkada i govorili, a vidim ih sve kao tugaljive žrtve naslova i romana koji je dirnuo srca žirija NIN-ove nagrade, Veliki rat pa Veliki rat!
Ipak, ima osim pomodarstva tu još nešto, Prvi svetski rat neuporedivo je podesniji za srbovanje nego onaj koji će kod nas početi četrdeset prve, Veliki rat volimo prosto zato što u njemu nije bilo partizana! Nema ustanka, nema komunista, nema prepravljanja društvenog poretka, nego čisto ratovanje: pobede, povlačenje, oporavak na Krfu, proboj Solunskog fronta i vsjo! Pripadnici suprotstavljenih što bi Marks rekao klasa behu zadovoljni svak svojim položajem, a ako i nije svima bilo baš sve potaman, to se pitanje nije postavljalo sve dok zavojevač nije bio bačen na kolena. U Velikom ratu bili smo lično mi, Srbi, što je kudikamo uzbudljivije i svečanije nego vojevati rame uz rame sa Hrvatima, Slovencima, Bosancima etc. Dalje, u Velikom ratu je Kralj je na volujskim kolima vožen tamo kud se njegova vojska povlačila, doklen u Malom ratu monarh napušta zemlju i kleta partizanija (koja i da je htela nije imala kod koga da prebegne u London – ko bi joj dao smeštaj i kost?) zabranjuje mu da se uopšte vraća: crk. dabogd. avnojevci proglasili su Republiku, daleko joj lepa kuća.
Eto, pisao sam pre nedelju dana kako sam se ispisao iz istorije, bio sam ispisnik iz istorije, sada pišem njezin ispisnik, vršnjak povesti, i jamčim da se tokom mojih doduše marksist. studija nije govorilo „Veliki rat“, to je nova moda, i to ima da slušam cele ove jubilarne godine, plači, Konstantine, neće te niko više spomenuti do 3013. godine, iako si obustavio progon hrišćana i doprineo da hrišćani docnije progone i pripadnike drugih vera i mangupe u samim hrišć. redovima. Najveća ti je zasluga što si rođen u Nišu, i što smo zahvaljujući i tebi po broju rimskih imperatora rođenih na našoj teritoriji potukli druge, znatno razvijenije zemlje na čelu sa danas opet ujedinj. Nemačkom. Poslužio si da svetu pokažemo ko smo i šta smo, ali dolaze novi pomeni, zadušnice, rođendani, godišnjice Nikole Tesle, rođenje, smrt, prekomanda urne iz Muzeja u Hram, eto, trenutno na lageru imamo Veliki rat, studenti glume iz Beograda i Banjaluke nisu čestito ni otpočeli da pripremaju dramu „Solunci govore“, a već su ih pohodili nestrpljivi ljubitelji pozorišne umetnosti, ne mogu da dočekaju premijeru nego hitaju na prvu, čitačku probu: Tomislav Nikolić i Milorad Dodik. Koji je svoju jaransku ljubav sa Borisa Tadića preneo u celini i celosti na njegovog uspešnijeg sportskog takmaca.
&
Slušam hiljaditi put kako je kucnuo čas da se proveri izborna volja građana: pa da li mi kao biračko telo ostavljamo tako ružan i snažan utisak prevrtljivosti, hirovitosti i verolomstva? Odakle ideja da smo se sad popišmanili, da smo se opametili i da ćemo sada dostići glasačko savršenstvo? Ili da kažem: šta se čekalo godinu dana, zašto nas niste testirali tri nedelje nakon izbora, kad smo još bili uzbuđeni zbog onoga što smo učinili?
Možda se zaista stanovništvo razmazilo i ulenjilo, mi smo svoje rekli i mirni smo četiri godine, e, nećete, lezilebovići, tako! Morate biti pripravni u podne u ponoć da ispoljite svoju trenutnu izbornu volju, to vam je isto što i doping kontrola u sportu, ima da se osećate kao knjigovođa kome revizor može da bane kad je revizoru zgodno, a ne kad bude sređen godišnji izveštaj.
Protivim se iz sve svoje snage vanrednim izborima, bio sam rad da ovaj manifest obznanim čim počne javna rasprava, avaj, vlada pala, puć, pa više sam se uzrujao kad je u „Gospođi ministarki“ pala vlada nego li ovih dana, čujem da je ministar Radulović dao ostavku, kad, njegov nadređeni će: „Kakav Radulović, svi ministri su u ostavci…“ Au! Ako ima kakva stipendija za poslenike medija koji nisu početnici, prihvatio bih da se tri meseca usavršavam u bilo kojoj novinarskoj tehnici, u ma kom klimat. pojasu, u ma kom jez. području, da dođem u Srbiju na gotovo, kad cesidovci, rikovci i nezavisni analitičari budu okončali svoje hozhdenie po mukah tj. od studija do studija, te da odmoren i doškolovan prionem na nove rad. zadatke.
* (ratu? retko mu se čovek obraća u vokativu, jer je to padež kojim nekoga oslovljavamo i štaviše dozivamo; kod Zorana Petrovića ima „bem te, rate, u barute“, tamo gde je i „bem ti supu ladnu, bem ti pisma što nikad ne stižu“, ali to je na paorskom, koji možda nije nužno dobar i za novine)
