Pre nekoliko nedelja svako ko se malo razumeo u prava ili nove tehnologije imao je mišljenje o tome da li Epl treba da omogući FBI-ju uvid u ajfone osumnjičenih za terorizam. Da podsetimo, takva mogućnost nije postojala već se od Epla tražilo da na svojim aparatima napravi „mala vrata“ za potrebe istrage, a posle ćemo da vidimo. Epl se opirao tvrdeći da će kroz ta mala vrata ući sam Đavo i da je to kraj svake bezbednosti njihovih i bilo kojih aparata.
Stiglo se do Vrhovnog suda SAD, koji je trebalo da naredi Eplu da uradi šta mu se kaže ili da poruči FBI-ju da odstupi. Pre nego što je sud uopšte uključen, FBI je objavio da odustaje od zahteva. Ne zato što su shvatili kakvu bi to štetu moglo da napravi, već zato što su našli način da telefon otključaju bez Epla.
Eto loših vesti.
Dve su verzije ove priče, a ne zna se koja je gora. Prva je da je Epl popustio i napravio šta se traži uz uslov da FBI objavi da su sami rešili problem. Suština je u tome da FBI i Epl mogu da otključaju svaki telefon kada im to zatreba ili kada se dogovore.
Druga verzija je da je FBI zaista uspeo da otključa telefon uz pomoć izraelskih data forenzičara i ta je varijanta mnogo gora. Jer ako to može FBI-jev unajmljeni haker, onda svakako može još neko. A kod novih tehnologija to se množi geometrijski, najmanje sa sedam. Dakle, ako je moguće otključati telefon u Americi, odnosno Izraelu, to je moguće i u Kini ili Rusiji, a uskoro i u Nigeriji čiji „milioneri i bivši ministri“ svako malo traže od vas da im pomognete da se domognu svog (zapravo vašeg) pošteno ukradenog novca. Sada više neće morati da vas mole, uzimaće sami koliko im treba.
U trenutku kada nas banke ubeđuju da koristimo njihove mobilne aplikacije i trgujemo s telefona i kada nam se u mejlovima nalaze sve životne tajne, poslednja stvar koju želimo je da neko tome može da pristupi mimo naše volje. Recimo u kafiću gde smo se radosno priključili na „besplatni“ vajfaj, a zapravo smo stavili novčanik na šank i pozvali društvo da se posluži. Usput smo im ponudili ključeve od kuće, kancelarije, kola, svega što će u skorije vreme da se otključava mobilnim telefonom.
Dodatno se stvari komplikuju zahtevom jednog Italijana čiji je usvojeni sin umro od raka pre nekoliko meseci. Ocu je omogućio pristup svom ajfonu preko otiska prsta, ali ta opcija je neupotrebljiva kada se telefon isključi pa uključi. Otac samo želi da dopre do sinovljevih slika i poruka iz poslednja dva meseca života, moli Eplovog direktora Tima Kuka za pomoć, a ako se ovaj ogluši, poručuje da će obratiti pomenutoj izraelskoj firmi. Za pretpostaviti je da će se takvi zahtevi umnožiti jer dobrih i dirljivih razloga uvek ima, i da će otključavanje ajfona ili bilo kog drugog aparata postati jedna uobičajena stvar. Te bi sledeći ajfon komotno mogao da se zove Pandora.
Epilog bi mogao da bude zaziranje od mobilnih uređaja kao nesigurnih, što mnogi već propovedaju. Bolje rečeno, pametne uređaje koristiće samo sirotinja i podređeni, dakle oni koji moraju, ne znaju za bolje ili nemaju šta da kriju.
