„Ko ti izrovaši jedan obraz, ponudi mu i drugi, budi simetričan!“ Ovim je rečima ministar pravde utešio zaštićenog svedoka. Punoletnom M.S. zvanom Đ.M. koji je uz kontroverznog biznismena Lj.B. zvanog Č. naš najpoznatiji zaštićeni svedok jednog lepog dana rečeno je: „Slušaj, M., ako na sudu ponoviš ovo što si rekao u istrazi, dobijaš novo lice, novu frizuru, lepši glas, šta, kakav, bre, sluh, sluh ne možemo da ti damo nov, ali stičeš nov identitet, papire, stan, dobićeš posao, a, ne bi da radiš, dobro, ne moraš, odradi svedočenje i daćemo ti izgled penzionera, penziju, ima prirodno da hramlješ, u skladu sa svojim budućim imidžom i starosnom dobi, hoćeš astmu, pušačku nogu?…“
Ali, dok estetski hirurzi smišljaju kakvo bi lice išlo uz lobanju i narav zaštićenog svedoka, u jednoj samici u jednome zatvoru nečije ruke vredno rade, jedan odvažan čovek, bivši revolucionar trenutno na odsluženju kazne, o rub kible revnosno glača četkicu za zube: dva sata svake večeri i harpunčić će biti gotov pre nego što ga budu izveli pred specijalnog tužioca koji ga tereti i za otmicu…
Ostalo se zna: optuženi se primakao svedoku, nasmešio se osmehom od koga se ovome, ali i trudbenicima pravde zaledila krv u žilama: „Hoćeš da se igramo berbera ili doktora?“, M. ne htede ni jedno ni drugo, gospodin O. čiju je odvažnost veličao lično predsednik Sk. g. Č., izvadio je plastični bodež i krenuo da sa lica neanesteziranog g. M. odstranjuje mladeže, bradavice, ali i zdravo tkivo…
Ministar pravde odmah je ukorio podređene što nisu ljudski pretresli optuženoga, što su ga propustili samo kroz detektor za metal, otpustio je rukovodioca zatvorskog obezbeđenja i suspendovao gospodina upravnika, hteo je i sebe da kazni, za primer drugima, ali nije imao srca: „Kad sam dopustio da onaj Blanuša zloupotrebi čuvenu slovensku gostoprimljivost i da objavi knjigu o Miloševiću, zašto da dam ostavku sada, kad su se dva dobra znanca sporečkala? Ako ministarka saobraćaja ne daje ostavku, a dogodila se četirstota katastrofa na pruzi, da i ne govorim o firmi, noćnom klubu, kreditima i drugim zavrzlamama, zašto bih se povukao ja koji sam besplatno napisao onakav etički kodeks! Ako padnem zajedno sa celim kabinetom, neka padnem. Novinari me ionako saleću sa pitanjem da li se bojim pada Vlade. Baš me briga da li će pasti Vlada, nije važna Vlada, važna je Srbija! Au, ovo mi je super, Srbija ili Vlada, izaberite sami! Da sam sa onom bandom crvenocrnom koja hoće da nas satre, to bi mi bio slogan, ovako mi ne odgovara, ali stvarno smišljam dobre slogane, da nisam ni ministar, ni advokat, bilo bi za mene još koliko posla u marketingu, imam ideje, a ideje su ono što se danas ceni, ideje i vizije, nego kako beše ona moja prvobitna misao: da li se bojim pada Vlade? Smešno. Ne da se ne bojim, nego se tome izuzetno radujem, jedva čekam, znate, vlade ne padaju jedino u diktaturama, ako se vlade menjaju to je znak da je država demokratska, ovde bih mogao da malko raspalim po drugu Titi, pedeset godina ovde vlada nije pala, a Srbija je propadala, krajnje je vreme da to obrnemo, da vlade padaju, pa neka ih bude i pedeset a Srbija da se podigne, mati naša namučena, eto, mislim da sam odgovorio na vaše priznaćete i sami glupo pitanje, neka padne svaka vlada koja nema podršku većine, mada će ova naša verujem imati i kvorum i većinu još barem za jedno, možda i za dva zasedanja, koja ćemo zasedanja rasporediti tako da budu đurđevdansko i mitrovdansko, ako pređemo na jesenji režim može da bude i samo osmog novembra, ali, kažem, ponavljam, ako vlada nema većinu, neka padne, ako sam i ja u vladi, neka padnem, cado, cadere, cecidi – pasti poginuti, malo je reći da mi nije žao, meni je to super, samo da Srbija stane na zdravu nogu.
&
Gospodo, na dnevnom redu Administrativnog odbora ostalo je još pitanje kvoruma sa zlosrećne sednice od 22. jula. Odbor uživa izuzetan ugled u javnosti, razlog više da ne donosimo nikakve ishitrene odluke. Trpen-spasen, to je bilo naše geslo, a tako što reče doduše Milošević, ali je to dobro rekao, treba i da ostane. Odoleli smo pritiscima i doneli nepristrasnu, nekoristoljubivu i etički uzvišenu odluku da se poslanicima ne ukida imunitet, šta god da im se pripisuje… Sada treba da se izjasnimo o slučaju poslanice koja navodno, ali izgleda i evidentno nije bila u sali tokom prozivke…
Da li se pojavila posle podne, da li je glasala, to jednostavno nije u delokrugu našeg odbora. Mi imamo spisak sa prepodnevne prozivke, taj dokumenat je autentičan, evo pečata, evo potpisa, hartiju smo slali u Vinču, u Torlak, na Šumarski fakultet, grafolog tvrdi da su potpisi autentični, datum se slaže, to je bio baš taj dan, i dnevni red se slaže, to ćemo da konstatujemo, a šta je posle podne bilo, mi ne možemo da znamo! Poslanica je najavila da će biti na odmoru, pre podne je održala reč, nije došla, e sad, da li ju je nečista savest nagnala da se posle podne ušunja u salu i da neopaženo glasa, mi ne smemo da tvrdimo. Šta kažete, pa naravno, uzeli ste mi reč iz usta! Još manje, ovo neka uđe u zapisnik, još manje možemo da tvrdimo da poslanica nije bila prisutna dok se glasalo! Tako nešto Odbor pogotovo nije ustanovio, jer je to neustanovljivo, dakle, mi potpisujemo da se do dvanaest nula nula nije pojavila, mi to jamčimo našom čašću pa makar ta stvar bila i potpuno nesporna!
