Vuk Jeremić na steroidima – Šta guta srpska politička klasa a šta može narod da proguta i da li nam je spoljna politika bolja od nas samih

Samopouzdanje: Velika stvar za male narode

Politika je umetnost mogućnog, spoljna politika je umetnost nemogućeg, a srpska spoljna politika je nešto još gore od toga. Tako glasi loša vest, a dobra glasi da smo se najzad zavadili oko nečeg ozbiljnijeg nego što je politikantsko pljuvanje udalj i bacanje ničega sa ramena u ataru najsuženije Srbije maltene od doba Beogradskog pašaluka.

Otkuda bi, inače, tema spoljne politike postala odjednom važna i otkud bi, odjednom, o njoj imao mišljenje i onaj koga niko nije pitao za mišljenje, pa čak i onaj za koga znamo da o tome nema pojma.

Dakle, biće da u tom grmu ima nekog zeca i da taj obrt ima neku svrhu, ma koliko se deo političke čaršije predavao defetizmu uslovnog refleksa ne mnogo boljeg od onog kad je Pavlov zviždao psu, a ovaj išao da jede, pa sad kreatore naše spoljne politike pitaju, svako malo, kako vas nije sramota da se divite Medvedovu, a to pitaju najčešće oni koji su prevideli rukoljub za Medlin Olbrajt, sve u uverenju da bi Srbija morala da bude jednoznačna, kao da ne živimo u svetu u kome je Roman Abramovič vlasnik londonskog Čelzija u kome igra i naš Bane Ivanović.

I sasvim prosečan čitalac „Vremena“ naći će hrpu tekstova, i sasvim površnom pretragom po internetu, koja potvrđuje tezu o „steroidima“ u ishrani Vuka Jeremića, kako je ofanzivu srpske spoljne politike okarakterisala britanska uticajna štampa, ali i bez njihove pomoći mi domaći, ovdašnji, prepoznajemo da se tu nešto menja i to ne malo, ne sporo, ne korak po korak, ne mic po mic, već nekako steroidno, naglo, možda i brže nego što možemo da progutamo i svarimo… makar posle i povraćali, ali po prvi put stiče se većinski, javni utisak da srpska spoljna politika nije sprovođena po stražarnom principu, odnosno da nismo negde privedeni, već da biramo sagovornike i da tamo gde odlazimo idemo slobodnom voljom.

O trouglu Evropska unija – Rusija – Amerika, u kome se vodi bitka da se dokaže teorema da zbir kvadrata nad katetama može biti i veći od kvadrata nad hipotenuzom, ima takođe učenih tekstova i ne bih se mešao u geostrateška razmatranja zašto je Nabuko bolji ili gori od Južnog toka.

Na pozitivnom plimnom talasu srpske spoljne politike koju oličava Vuk Jeremić, a vodi je Boris Tadić, ma koliko vam svojom pretencioznošću ponekad obojica išla na nerve, a posebno tezom da je sve što oni urade od nekakvog „strateškog značaja“, raste narodno samopouzdanje što nije mala stvar za male narode, koji, što su manji, bolje misle o sebi.

Razlike: Kultura berze i kultura sećanja

Uostalom, Beograd je bio tek prva etapa u ruskom pohodu na zasluženu slavu povodom predstojeće 65. godišnjice od pobede nad nacizmom i fašizmom na čijim je razvalinama i krvi nastala moderna Evropa. Lako ćemo izračunati da je od onoga što danas čini Evropsku uniju gotovo 90 odsto zemalja bilo s one zle strane rova, topovskih linija, frontova i žica koncentracionih logora, a od preostalih deset odsto dobar procenat je bio uzdržan, pa primisao o prirodnim i neprirodnim savezništvima predstavlja luksuz modernog, ubrzanog doba u kome kotizacija na berzi više vredi od „kulture sećanja“.

Propustio sam dvadesetooktobarski slet u Sava centru, šesti red sedište broj četiri, ili beše obrnuto, ali mi nije žao zbog toga, kao što ne bi bilo ni Medvedevu da je bio u prilici da se izgovori.

Mi smo majstori da od svega napravimo operetu, ali srpska spoljna politika, mimo prestoničkih a seoskih vašara, najzad liči na nešto ozbiljno i greše oni koji tvrde da nas jedni udaljavaju od drugih, da nam ne treba treća i četvrta noga… Meni ovo, ipak, liči na ozbiljne infrastrukturalne radove, mada ne bi bilo na odmet da završimo i neki autoput.

Ne verujem, niti iko trezven veruje, da su Rusi oduševljeni našim zaklinjanjem u Evropsku uniju i Partnerstvo za mir, kao predvorje ka ulasku u NATO. Taj put je umalo postao jedini tok srpske političke misli i prakse, mada se od ruske politike, po pitanju Kosova, očekuje da nas brani od onih u koje se zaklinjemo. Rusija Evropsku uniju, kao i ostatak sveta, doživljava kao takmaca u globalnoj raspodeli ekonomske i političke moći. U tim poslovima mi smo sitna riba, ma šta mislili o sebi. Rusiji, na kraju, može biti svejedno hoćemo li mi biti veći Evropljani od onih koji su već Evropljani, jer se ta strateška bitka oko moći i uticaja vodi mimo nas, ali je teško da će s nama podeliti oduševljenje ako budemo primljeni u evropski tabor. Znam da je nekom od odgovornih, povodom Kosova, padala na um i rezolucija koja bi obnovila ideju strateškog saveza sa Rusijom i Belorusijom, kojom bi se proklamovalo odstupanje od „zapadnog puta“, večnog pravca srpske potrage za „zlatnim runom“, sve u nadi da bi učinili jačom i efikasnijom rusku odbranu našeg prava na Kosovo. Siguran sam i da ima onih koji su baš tako protumačili upozorenje Kremlja da Rusija ne može da uradi više nego što srpska vlada može da učini po pitanju položaja Srbije i Kosova u njoj.

Srpski političari, pa i oni koji najtvrdokornije zastupaju odbranu teritorijalne celovitosti države, dobro znaju da je faktičko stanje metastaziralo i ne gaje ambicije da se stvar može vratiti u pređašnje stanje, pre 1999. godine, sve da Putina izaberemo za premijera.

Otuda se, oni oprezniji, ne odriču evropskog puta u nadi da će Rusija braniti principe međunarodnog prava zbog svojih a ne naših interesa.

Smokvin list: Obećanja, od svašta do – ništa

Srpska politička, delatna elita, kao što sam pisao više puta, živeće s idejom da ih ona famozna ustavna preambula obavezuje da se u Prištini osećaju kao kod kuće, samo što neće smeti tamo da odu. I zadovoljni bi bili rešenjem koje na papiru ne zadire u teritorijalnu državnu celovitost. Toliko bi bili zadovoljni da bi u svim drugim pitanjima bili spremni da naprave ustupke, bez obzira na njihovu realnu cenu.

Tako se cela bitka, da se ne zavaravamo, vodi oko smokvinog lista kojim treba pokriti državnu i vladalačku golotinju. Ne bih potcenio taj cilj. Njegovo ostvarenje očuvalo bi narodno samopoštovanje i uz dobro marketinško pakovanje očuvalo bi poštovanje naroda prema onima koje su izabrali da upravljaju zemljom. A oni, ovih dana, kao na tekućoj traci viđaju i slušaju političare visokog i srednjeg ranga, ove prve, gle čuda, češće, koji nam obećavaju svašta i ništa, ali nekako se širi uverenje da ima života i posle smrti.

Problem Srbije, odnosno jednog spektra na političkoj sceni Srbije, sadržan je u tome što je lako prepoznatljivo da je kontraproduktivno mahati evropskom kartom, s ogradom „i Kosovo i Evropa“, To je evroatlantskim ušima slično paroli „i vatra i voda“. O američkoj karti i da ne govorimo, mada je moj deda u igri „tablića“ sa svojim pajtašima desetku karo, kartu koja u ovoj igri vredi duplo, zvao „amerikanka“. Ali, moj deda je teslimio bipolarni pogled na vrednosti – od ondašnjih carstava u kojima je rođen do hladnoratovskih imperija s kojima je umro. Svet se od tada promenio i možda je došlo doba koje je jednom već bilo: da umiljato jagnje dve… i tako dalje.