Pa ljudi, je l’ on to ozbiljno?! Mislim, Vučić? Mislim, ovo da se OEBS izvini, njemu ili kome već, što ga je malko kritikovao i sekirao glede slobode i (auto)cenzure u Srbiji?
Naravno da je ozbiljno. Aleksandar Vučić nije baš poznat kao šaljivdžija, nije on Dačić Ivica. A i ne bi mu se uklapalo u patetično-zadušni stil koji gaji, rekao bih, ne zato što su mu tako savetovali, nego ‘nako, spontano. Komentarišući Vučićevo komentarisanje OEBS-ovih komentara neobičnih obaranja sajtova, pritvaranja nadobudnih blogera i društvenih mrežadžija, ali i raznih mnogo opipljivijih dokaza pritisaka na medije, Rodoljub je Šabić rekao da je tradicionalno iznenadjeni & uvredjeni Vučić „kritike OEBS-a shvatio lično, a to je pogrešno“. Bezbeli da je pogrešno – mada, opet, i nije… – ali pitam ja, ne Šabića nego sve nas: a kad je to ikad pa bilo da Vučić Aleksandar, otkad se blagoizvoleo ukazati u našim životima, nije nešto glede politike „shvatio lično“? Sasvim lično i sasvim tragično? Kad se to desilo, kog tačno dana u mesecu limburgu, kad mušmule lete na jug? Otkad znam za njega, gledam to nasmrt uvređeno lice Čoveka Koji Trpi Nepravdu, zli protivnici ga uvek kleveću i sapliću, u televizijskim brbljaonicama uvek kuka kako mu ciljano ne dadu da dođe do reči, i sve već u tom „muka duhu“ stilu uvređene i niskošću drugih uflekane Vertikale, i takav je bio i kao radikal i kao naprednjak, i kao mladićevac i kao veberovac, i kao vlast i kao opozicija. Čovek, naprosto, ne želi i ne može iz žanra, prihvatio ga je kao što izvesni glumci od jedne svoje kreacije naprave smarajući manir koji posle vuku kroz karijeru dok ne dojade bogu i narodu, i teško i jao onim daskama što ih drže na pozornici.
Toliko o njemu, a toliko i o ono nešto preostalih ozbiljnih medija, kojima neće biti lako u ovom sve infantilnije i hirovitije Narcističkom Poretku, no, to je priča koja će se tek razviti u potpunosti, i dobra neće biti, ali i o tome je valjalo misliti ranije, dok se to moglo sprečiti, ali jbg, tada nije bilo nobl i kul i radikalno i vertikalno da se o tome misli. Mo’š misliti.
Na drugoj, ili pre na trećoj strani, delajući za svoj groš, evo su se i u fertutmi oko ovih poplava pojavili i prigodno istakli kojekakvi samostalni delatnici iz sive zone blogerajske, tviterske, fejsbučke i tako to; neki su u svemu tome učinili i korisne stvari, recimo na organizovanju pomoći te lociranju i spasavanju ugroženih, drugi su naprosto beznačajno nagvaždali (takvih je po prirodi stvari najviše), treći su u nekom momentu čak došli pod udar državnog represivnog aparata jerbo su u javnost puštali („društvene mreže“ jesu javnost i za njih važe sve etičke i pravne regule koje važe, recimo, za ove novine, i ne verujte ni jednom prokletom demagogu koji bi vam rekao drugačije!) apsolutno ni na čemu proverljivom bazirane konfabulacije po zlatnom principu reče-mi-jedan-čoek kako poplavljenim područjima plutaju stotine ili čak hiljade leševa, kako ovo, kako ono, jedno apokaliptičnije od drugog.
Vidim da su se organizovani borci za slobodu izražavanja nešto silno uzbihozorili i traže pravdu za te drage, eto, možda pomalo neobuzdane i nestašne ljude koji su „šerovali“ svoje sokačarske splačine sa tzv. javnošću. Lepo je sve to, sav taj humanizam i renesansa, ali ja bih da tu neke stvari ipak razgraničimo. U Srbiji već sada imamo ozbiljnih problema sa medijskim slobodama, s tendencijom dramatičnog pogoršanja. Protiv toga se i te kako valja boriti, i svako ko tu želi i može da pomogne više je nego dobrodošao. Megjutoa, ne pada mi ni na najudaljeniji kraj pameti da pristanem da se u ovo društvo prošvercuju kojekakvi egzibicionisti, sumasedši i zamlate, blazirani dokonjaci ili isprazni šlafrok-Kritičari Svega Postojećeg koji, najčešće anonimno, sistematski zagađuju javni prostor kršeći apsolutno sve moguće etičke, zanatske i (razumne i liberalne, a ne tvrdo represivne) zakonske norme. Ajde de to što vređaju i obračunavaju se s ljudima koji im nešto nisu po volji, ali ovo sad, ovo kad krene sumanuto gađanje brojem poginulih ili bilo čime sličnim, ovo kada potpuno podivlja neodgovorno lupetaranje o krajnje ozbiljnim stvarima – e pa, ja stvarno ne vidim šta bih ja tu branio, i u ime čega, u ime kojeg suvislog i časnog načela? Ne tvrdim da je zatvor pravi protivotrov za te zamlate i(li) protuve, ali sto mu gromova, nemojte me ni terati da ih gledam kao novodobne heroje slobodne reči…
Sećate li se samrtnog proleća 1999? Ljudi moji, kako su tada cvetale najumobolnije glasine na sve strane… Ne bombarduju Valjevo jer je Medlin Olbrajt imala dadilju iz Valjeva; onda roknu i po Valjevu, ali zato ne bombarduju Zrenjanin jer je dadilja zapravo bila iz Bečkereka; nemo’ noćas d’ideš preko Brankovog mosta, noćas će ga sruše! Je l’? Da ti nije dojavio Vesli Klark lično?! I sve u tom stilu. Jedino što tada još nije bilo interaktivnog interneta i društvenih mreža za komarce, pa je idiotizam ipak bio relativno atomizovan, neorganizovan, pojedinačan, i širio se sporovozno, mehanički, staromodno. I niko nije svaku glasinu i budalaštinu smatrao Javnom Reči koja da se ima braniti bez pogovora. Sada je, međutim, sve drugačije. Pametniji i dalekovidiji od mene mudro su zaključili da živimo u vremenu koje pruža neslućene mogućnosti za umrežavanje idiota i širenje organizovanog idiotizma brzinom svetlosti. Ja to da zaustavim ne mogu, ali da te spodobe tretiram kao svoje saveznike u borbi za bilo šta i protiv bilo koga – e, neću.
