Bebe i odrasli: Okruženje pravi čoveka
Koliko do pre neki dan bio sam sklon da mislim da će Aleksandra Vučića, u smislu odnosa sa javnošću da dotuku podguzne muve, uvlakači i oni kojima je, generalno, dodvorištvo glavna politička karakteristika, kad vidim da je i on rešio da se samoubije.
Učinak raznih beba i matore dece, od Vladimira Popovića do Nikole Samardžića, preko adoloscenata oličenih u liku neponovljvog Ištvana Kajića, službenika javne politike i ostalih prevara, apostola i jagnjića, basarabijskih vučela… spisak nastavite sami, nedovoljan je da bi obuhvatio čitav korpus onih koji ne tragaju toliko za novim vođom, koliko za sopstvenim smislom i parama, naravno.
Oni, međutim, kruže samo oko velike svetiljke koja se ne gasi i očekuje se u nekoj budućoj epizodi „Grand zvezda“ da Vučić zapeva, počne da pleše, skače kroz zapaljene obruče, s trapeza se spušta trostrukim saltom, i imitira, na kraju, sam sebe.
Pojavio se u „Ćirilici“ Milomira Marića i dva i kusur sata iritirali su javnost dijalogom na „ti“ iz čega je profitirao samo Marić, dok je Vučiću, očigledno umornom, nedostajao samo elektronski cigar, pa da bude potpuna džirlo devojka.
Šta je to u duhu, karakteru i prirodi srpskog premijera da se svako malo sašaptava sa narodom, posredstvom loših, ako ne i najgorih u našoj profesiji, te da žalobnim glasom proizvodi efekt žrtve i demonstrira razne oblike skrušenog paćeništva; samo što nije legao na eksere da tu odrema onih sat, dva koliko, navodno, spava.
U osnovi takvog „političkog stanja“ počiva nesigurnost i, plus, svest da se okružio lošim svetom. Upravlja vladom bez karaktera i strankom bez ozbiljnog identiteta u kojoj sede, stoluju i upravljaju sve sami prevaranti, ako se tako može nazvati neko ko je do juče navijao za jedne i nešto drugo, a sad je za druge i nešto sasvim novo.
Dve važne reči: Inat i dijalog
Aleksandar Vučić dobro je govorio na otvaranju dvodnevnog zasedanja evropskog ogranka Trilaterale. Bio je to kratak govor i samo će neki okoreli cinik da ga pamti po činjenici da je predsednik srpske vlade prvi put ušao u beogradski hotel „Kraun plaza“, u Miškovićevom vlasništvu, koji su njegovi ministri i dočasnici nižeg ranga izbegavali gotovo godinu dana u širokom luku.
Pored jasnog isticanja evropskog puta s obavezom produbljivanja regionalne saradnje pa i nekih drugih ritualnih mantri kakve se izgovaraju na skupovima ove vrste, rekao je, po meni, kao što sam već pisao, dve važne stvari.
Prvo, da nećemo da budemo u ponižavajućoj poziciji siromašnog rođaka koga se svi stide. Ovo bi mogao da bude jak motivacioni momenat saglasan boljem delu nacionalnog mentaliteta, do groteske opisan u jednoj od kultnih replika u filmu Ko to tamo peva: „Daj mi pet karata!“
Umesto promene svesti, u veberovskom ili svakom drugom pravcu i smislu, što je jednako kalemljenju grožđa na vrbu, trebalo bi iskoristiti, ali u pozitivnom smislu, inat i nacionalni ponos.
Uostalom, dubina problema srpskog društva i jeste toliko velika da se bez širokog fronta podrške i ne može prevazići. Takav udarnički poduhvat neostvariv je bez jake motivacije.
U tom smislu značajno je, a to navodim kao drugu važnu tačku premijerovog obraćanja „trilateralcima“, da je Vučić rekao da je Beograd „sjajno mesto za dijalog, razmenu mišljenja, dogovora o budućnosti…“
Nadam se da to nije bila tek protokolarna fraza za potrebe jednog međunarodnog skupa, već da ima mesta da se unutar srpskog društva afirmišu vrednosti dijaloga i dogovora. Preduslov za to je ukidanje govora koji od delova društva pravi neprijatelje.
Dežurni neprijatelji su tajkuni, opozicione stranke i deo medija. Oni su krivi za sve: od ispada izvesnog Sandulovića u Londonu do štrajka advokata. Grdno se vara Zoran Babić, šef poslaničke grupe SNS-a, ako misli da se ispad tog Sandulovića može politički i logički opisati kao „državni udar na premijera“. On tim rečima samo pokazuje jednu idolopokloničku matricu pa kojoj je premijer država. A to smanjuje mogućnost razmene mišljenja.
Još je gore s ministrom pravde koji je optužio Miroslava Miškovića da je organizovao štrajk advokata čime je samo još više razgnevio i suzio prostor za argumentovan dijalog sa značajnim delom ljudi kojima ministruje.
Taj Selaković inače gubi kompas. Izem ti ministra pravde koji zarad jeftinih poena u nekoj imaginarnoj glasačkoj mašini i poena na Vučićevim dvorima, derogira sudijsku odluku da Miškoviću vrati pasoš. Umesto da štiti integritet sudije i prepusti apelaciji, ili kom već, konačno odluku, on se batrga u političkim vodama i vidi zaveru protiv „lika i dela“ vođe, koji mu je očigledno draži od dostojanstva funkcije.
Ni u medijima, osim zbilja pojedinih i malobrojnih, nema razmene mišljenja niti prostora za promišljanje budućnosti. Gotovo svi tamburaju isto i brzo ćemo videti da li su ozbiljno shvatili Vučićevu poruku o potrebi za dijalogom.
Svest o mangupima: Čovek, orkestar
Premijer ima pogrešnu percepciju stvarnosti. Nešto kao u vreme Tita. Kad bi drug Tito znao šta rade mangupi, bilo bi drugačije. Ovde je problem, međutim, sasvim drugačiji. Vučić dobro zna i sa više strana je upozoren da mangupi u njegovim redovima rade ono što misle da je za njih dobro, a sopstveno nepočinstvo, pa i dokazanu nesposobnost, pokrivaju zaklinjanjem u vođu. Otuda on ima potrebu da sopstvenu politiku tumači i u dečjem programu bilo koje televizije, pod uslovom da je vodi neko ko ne ume ništa da pita ili će da postavi laka pitanja – čista „Teška reč.“
Mora da ima nečega u činjenici da Vučić nije dosadio sam sebi, ali ako misli da se politički prosperitet postiže tako što će da nas zamajava svake noći i u besomučnom iscrpljivanju samohvalisanjem – onda grdno greši. Nema više tog istinomera koji će da pohvata šta nam je sve obećao, a i Vučić, da ga pitate, ne bi se više setio.
Ako je čitalac stekao utisak da je meni njega žao, ne greši mnogo. Inače smo na „ti“. Ali, kad smo, u retkim i sve ređim prilikama u javnosti, onda sam s njim na „vi.“ Nije on Aleksandar, on je, bre, premijer države.
