Komentar
Batina ima jedan kraj – još uvek
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Bog te veselio, pomisli čovek da je Vučić upao u pomalo bizarnu krizu identiteta, pa umislio da je Dubravka Stojanović ili čak Latinka Perović
Evo za početak malo kolumnističkog rijaliti šoua: utorak se polako smrkava, rok za predaju teksta veoma se primakao, a ja sam tek prešao državnu granicu („preko Sremske Rače“, kako veli pesma) pa se drndam u autobusu na nekadašnjem Autoputu bratstva i jedinstva, čukam po laptopu koji mi je na kolenu i živ nisam šta ste sve radili u ovih nekoliko dana mog odsustva pošto sam (namerno) slabo pratio vesti iz Otadžbine – uvek je lepše pustiti da te domaja ugodno iznenadi svojom kreativnošću…
Avaj, kad smo već kod autoputa, sad shvatam da ne znam ni šta je u međuvremenu bilo s onim prastarim hrastom-zapisom (navodno mu ima 600 leta; hm, to mi je pomalo sumnjivo – žive li hrastovi toliko? Ili je i to jedna od onih tipičnih mitomanskih mistifikacija?) koji se bio isprečio na putu vaskolikog progresa tamo dole u Šumadiji, gde se gradi autoput, a tako se nekako slučilo da njegova projektovana trasa treba da pregazi drevno drvo. Pa sad kojekakvi levi i desni Nazadni Elementi „ne daju drvo“, ali se neimarski nastrojena vlast uskopistila da istera svoje. Kad sam odlazio iz zemlje, činilo se da su hrastu odbrojani dani jer se na njega naljutio čak i g. Prvi Potpredsednik lično, a u poslednjih godinu dana još nije zabeležen slučaj da bi onaj na koga g. Prvi P. ljutito izvije obrve to preživeo bez posledica. Tako da, kontam, ni hrast nema velike šanse da se izvuče, pa makar i samo zato da ne bude loš presedan, da ne pošalje nepedagošku poruku da se može nekažnjeno stati na put razvojnim i ostalim vizijama g. Prvog Potpredsednika… Pa dobro, tešim se ja jezdeći jednim poodavno izgrađenim autoputićem, ako taj nesrećni biljni starac i padne, pašće za boljitak Otadžbine, kojoj je – kaže g. Vučić – dosta (bre) više tog palanačkog nazadnjaštva i otpora modernizaciji… Ako treba da biram između hrasta i autoputa, ja biram autoput! – grmi naš tihi potpredsednički grmalj… Bog te veselio, pomisli čovek da je Vučić upao u pomalo bizarnu krizu identiteta pa umislio da je Dubravka Stojanović ili čak Latinka Perović, a niko od sve brojnijih mu pripuza se ne usuđuje da ga razuveri… ☺
Osim dramatično neizvesne sudbine samog hrasta, sekira me i mogućnost da se to pojavio prvi, makar i majušni rascep u do sada besprekorno jedinstvenom frontu između Prvog Potpredsednika i jednog dela što ex što neo što (osobito) kvazi „drugosrbijanske“ Progresivne Inteligencije, izgleda napose osetljivog na drveće (pitajte Đilasa!), ali valjda će se i to nekako izgladiti na obostrano zadovoljstvo; mislim, šteta bi bilo da jedna tako perspektivna sentimentalna veza (lepo mu stoje i lepo im stoji!) zapadne u krizu zbog jednog, da izvinete, ipak relativno trivijalnog povoda…
Ozbiljno govoreći, zanimljivo je to kako se Vučić kao „modernizacijsko-emancipatorski“ neofit ponaša po onoj tipičnoj špranci svih konvertita (sindrom „bivših pušača“, svima znan…): kao što je bio uvek naporno a neretko i opasno radikalan u roli tvrdokornog nacionaliste i konzervativca, tako će ovaj „veberizovani“ Vučić i svoje modernizatorsko evropejstvo ispovedati na manihejski način, prikazujući ga kao borbu Svetla i Mraka (kontinuitet je tu jedino patetika s kojom za sebe uvek rezerviše ulogu Ratnika Svetla). A to što je aktuelna faza njegovog burnog razvitka, koju hteli – ne hteli proživljavamo s njim, Đorđe je Vukadinović, od svih ljudi, ponajbolje definisao kao „drugosrbijansku ideologiju a radikalsku metodologiju“. Naravno, i jedno i drugo u podosta razvodnjenom vidu, a što se „ideologije“ tiče bogme i vulgarizovanom.
Pošto zlobna čaršija rado toroče kako se Vučić u poslednje vreme mnogo druži s Nenadom Prokićem, nije isključeno da je ovaj ne samo čuo nego bogme i usvojio onu Prokićevu znamenitu „nema fesovi – od sutra cilindri, i ćao!“ Heh, Vučić Aleksandar kao srpski Kemal paša Ataturk?! Sad bi Baja Pašić rekao: kakvi smo mi Turci, takav nam je i Ataturk. Nije da nema nečega u tome.
U čemu je problem s tim neofitstvom? Pa, kako da vam kažem, neko ko je „oduvek“ bio – i doslovno i metaforično govoreći – i za autoputeve, i za „Evropu“, i za brzu i temeljitu modernizaciju, i protiv izolacionizma i represivnog, kočećeg tradicionalizma etc, verovatno bi se mnogo lakše sažalio na siroti hrast; Vučić, pak, kao da nema vremena za to, valja mu po svaku cenu nadoknađivati sve ono u čemu je Srbija tragično zaostala zahvaljujući između ostalog i njegovom ranijem naporu… Da li je to preskakanje stepenica bez mnogo obaziranja na kolateralnu štetu možda i „đinđićevski“ način? Nije uopšte, nego samo voli da liči: Zoran Đinđić u sličnoj situaciji intimno verovatno i ne bi mnogo mario za tamo-neki-hrast (ili mi bar ne izgleda da bi mario, no možda je to površan utisak), ali bi imao dovoljno šlifa – to već ne dolazi prečicom… – da ispoštuje osetljivost ljudi na taj hrast i njegovu simboliku, kao i na toliko drugoga, nekad i po cenu frustrirajućih kompromisa.
Kako god bilo, lepo je što i dalje znamo šta Vučić čita, ili bar o čemu sluša: nakon Vebera & co, izgleda da se dohvatio i Filosofije palanke. Neka ga, neće mu škoditi, ali nije baš jasno zašto bi njegov novi antipalanački entuzijazam trebalo da plati jedan hrast, koji Srbiji – za razliku od Vučića – baš ništa nije ni kriv ni dužan?! Šta bi rekao Vučić, između Vučića i hrasta ja biram – hrast. A autoput se, bre, podrazumeva.
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Ne znamo i ne možemo da znamo da li je do prekida programa RTV-a došlo zbog akcije 14 minuta tišine ili slučajno. Ali to ne menja suštinu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve