U ponedeljak oko 11 sati ujutru u beogradskom naselju Cerak odjeknula je snažna eksplozija. Na društvenim mrežama pojavile su se fotografije gustog dima koji se uzdiže iznad zgrada. Građani koji žive u blizini bili su uznemireni.
Uskoro se sa objašnjenjem oglasilo Ministarstvo odbrane: „Vojnotehnički institut (VTI) u kasarni u Žarkovu sprovodi redovne i planske aktivnosti ispitivanja raketnih motora. Ispitivanja se izvršavaju u strogo kontrolisanim uslovima, u prostorijama namenjenim za te potrebe i bez opasnosti po ljude i životnu sredinu. Navedena planska ispitivanja biće nastavljena i tokom narednih dana“.
Čak i da je objašnjenje Ministarstva o eksplozijama i gustom dimu 100 odsto tačno, zbog afera i pokušaja zataškavanja i skidanja odgovornosti sa tragedija koje su se dešavale u poslednjoj deceniji, malo ko će da poveruje u istinitost ovog zvaničnog saopštenja, a naročito ne ljudi koji se „pomalo“ razumeju u vojne stvari.
Veoma sumnjivo objašnjenje
Bivša vojna lica, koja decenijama žive na Ceraku, za “Vreme” kažu da se to dosad nije dešavalo. Jedan od njih, bivši oficir u VTI, tvrdi da se takve probe ne rade u kasarni u Žarkovu, već na poligonu u Nikincima, između Rume i Šapca, gde VTI ima svoje istureno odeljenje sa svim potrebnim laboratorijama i opitnim poligonima.
„To se radi tamo, kad je neki proces predispitivanja već završen, a nikako u VTI. Nema u VTI tih ‘redovnih i planskih aktivnosti’ u toj fazi. A ako su ih i uveli, to se radi u podzemnim objektima iz kojih se ne mogu čuti detonacije, niti videti ‘pečurka’ dima. Ali ko zna, ‘stručnjaci’ Baće Miloradovića (pomoćnik ministra za materijalne resurse Nenad Miloradović) su izgleda, zbog prodaje oružja i sredstava, poremetili procedure. Što bi išli u Nikince, kad mogu da to rade i u Žarkovu“, objasnio je on.
Laž do laži
Verovati saopštenjima Ministarstva odbrane, pogotovo kad su incidentne situacije u pitanju, isto je kao i poverovati da „Deda Mraz“ donosi poklone deci u novogodišnjoj noći, na sankama koje vuku irvasi iz Laponije, ili da su Srbi jeli zlatnim i srebrnim viljuškama na dvoru, dok su u Evropi to radili rukama. Propaganda čini svoje.
Previše bi prostora uzelo nabrajati slučajeve koje je vojna propagandna mašinerija Srpske napredne stranke, uz pomoć režimskih medija, pokušala ne da zataška, nego da pažnju javnosti usmeri na krivi trag, ali da podsetimo samo na neke.
“Slučaj helikopter”
Pad helikoptera 13. marta 2015. godine kod Surčina – kriv pilot, major Omer Mehić jer je bio „pijan“.
Laž je brzo „provaljena“, ispostavilo se da su dva ministra htela sebe da promovišu, a u tome im je svesrdno pomogao komandant 204. avijacijske brigade koji je bio na godišnjem odmoru.
Tu je zakazao čitav vojni sistem, ali na kraju – nikom ništa. Tužilaštvo je odustalo od gonjenja, a general napredovao, ne samo u vojsci, iako je disciplinski kažnjen sa dve godine zabrane napredovanja. Danas je penzioner i pomoćnik ministra za politiku odbrane. Prisustvo skupovima SNS-a se podrazumeva, i na otvorenim i u zatvorenim prostorima.
Stradanje vodnika Ivana Stojkovića
Zatim, stradanje vodnika Ivana Stojkovića tokom generalne probe vežbe na Pešteru – opet niko nije kriv. Uprava za odnose sa javnošću Ministarstva odbrane, ogoljeni glasnogovornik režima koja se ponaša čak i gore od tabloida, saopštila je da je vodniku „pozlilo“.
Obdukcijski nalaz je pokazao drugačije, ali njima se obraz nije zacrveneo, jer ga nemaju. Nastavljaju po starom, jer „samostalno“ Tužilaštvo odustaje od krivičnog gonjenja odgovornih.
„Slučaj Ibarska magistrala“
Onda dolazi slučaj kad vojno vozilo „Pasars“ na Ibarskoj magistrali kod Ušća ubije petoro ljudi, jer je prešlo u suprotnu traku i udarilo u putničko vozilo. Sramno saopštenje Ministarstva odbrane koje je izdato tim povodom dovoljno govori o neljudskosti.
I za sve je, naravno, okrivljen vozač, čovek premoren zbog 10 dana priprema za „slet“ u čast „vrhovnog komandanta“ Aleksandra Vučića koji je želeo da prikaže „snagu srpskog naoružanja“. U prevoduu, rečnikom druga Aleksandra Vulina – da „zaplaši Šiptare, ustaše i balije“.
Znak upozorenja
Sa tehničke strane gledano, eksplozije u VTI mogu da budu znak upozorenja. Oni koji pamte, sećaju se kako je 1995. godine Resor državne bezbednosti pokušao da „petlja“ sa tim. Epilog – 11 mrtvih u eksploziji u fabrici „Grmeč“ u Zemunu, 23. juna iste godine.
Eksplozija je, naravno, proglašena tajnom, a prema propisima i elaboratima u hali i pogonu koji je odleteo u vazduh, nije trebalo da bude ništa eksplozivno – tamo su se zvanično proizvodile podne pločice.
Imao je taj slučaj i sudsku dimenziju koja se svela na „nikom ništa“.
Na VTI su godinama vršeni veliki pritisci, a sve po nalogu „druga Baće“, da se neka sredstva moraju uvesti u upotrebu. Do pre neku godinu, VTI je odolevao, a onda su im smenili rukovodstvo pa je pokrenuo razne „projekte“. Zaposleni su mladi inženjeri, koji, neretko, iako stručni, pokleknu pod zahtevima „odozgo“, zbog napredovanja.
Fabrika „Grmeč“ u Zemunu je bila van naselja, u šumi, a VTI se nalazi u gusto naseljenom delu Beograda. Šta ako bude „bum, ode Vinča u vazduh“, kako je u filmu „Balkanski špijun“ objasnio glavni junak Ilija Čvorović?
Šta ako ti „strogo kontrolisani uslovi i prostorije“ nisu baš tako „strogo kontrolisani“?
