O čemu ćemo misliti u ovih nekoliko preostalih predizbornih dana? Neki od nas misliće o nečemu drugom, pošto im se ne glasa ili su se davno odlučili. O njima nemam šta da kažem. Oni koji bi da pomognu da sve bude kao što je nekad bilo, mogu da se kolebaju između radikala i SPS-a. Ni oni me ne zanimaju. Ali, šta misle oni koji su pre tri godine želeli i glasali za promene?
Njihovi kandidati govore im razne stvari. Na primer, da se 5. oktobar uopšte nije dogodio. Zatim, prema drugoj verziji iste istorije, ispada da je sve urađeno naopako i da, ako se i jeste dogodio, bilo bi bolje da nije. To su oni koji kažu da je sad sve gore nego pre, nego ikad pre. Zatim ima nekih zaslužnih boraca koji bi rekli da se nešto dogodilo, ali sasvim lično, to jest ljudi su promenili mesta a ostalo je sve isto. („Mnogo ste isti.“) Ima i onih koji bi priznali da se nešto u početku popravilo, to jest dok su oni učestvovali u vlasti, a onda je sve propalo i mora da se počne iz početka.
Uopšte, među bivšim dosovcima ideja novog početka neobično je popularna. To su pre svih DSS i G17 plus, koji kao da pozivaju građane da ih puste na popravni, da im daju još jednu priliku. Ovo dosad je bila, valjda, samo neuspela proba. Đinđić im je, valjda, ukrao revoluciju i raskrčmio je među svojim prijateljima i poslovnim partnerima. A pošto sad, eto, sticajem srećnih okolnosti (oh, pardon, čist lapsus) premijer više nije među nama, oni od naroda traže mandat da uvedu pravu demokratiju.
Bojim se da ćemo još mnogo puta čuti istu ovu priču o pravoj i lažnoj demokratiji, koja nam je, ko se seća, bila već jednom izašla na nos u verziji beskonačnih rasprava o pravom i lažnom marksizmu. Dakle, očekuje se da se složimo da ovo dosad nije bilo prava stvar. Možda i nije, ali koliko još puta treba da se vraćamo na početak? Radije glasam za to da idemo dalje.
Drugi problem sa strankama koje čine demokratsku opoziciju demokratskoj opoziciji (DOS od DOS-a) jeste u tome što one praktično priznaju da su bile slabije, manje spretne i sposobne od Đinđićeve ekipe. Trebalo bi, dakle, da glasamo za one koje je Đinđić bio pobedio i da verujemo da će biti bolji od njega?
Dobro, recimo da bismo glasali za DS da je živ Đinđić, ali šta sad kad ga više nema? Razlika jeste velika, a poznato nam je da politika tipa „i posle Tita Tito“ ume da zaustavi život, konzervira društvo i dovede do lomova. Ovde, međutim, nema takve opasnosti, nije u pitanju slepo držanje za neku doktrinu i dogmu. Đinđić, uostalom, nije ni ostavio nikakvo političko zaveštanje. Niko nije čuo da je na samom kraju uspeo da izgovori nešto kao „čuvajte mi reforme“.
Na terenu reformizma, postoje samo dva velika rivala, DS i G17 plus. Prednost prvih je u političkom iskustvu, zrelosti i dubljem razumevanju realnih mogućnosti i rizika, unutrašnjih i spoljnih. G17 plus prosto još nije prava politička stranka, nego pretežno grupa eksperata i to mala, a u oblasti čiste politike imaju više ambicija nego rutine. Skloni su da nesigurnost i nedostatak ideja nadoknađuju plitkom demagogijom i da se previše oslanjaju na marketinške procene i savete propagandista. Zato i Dinkić i još više Labus deluju kruto i izveštačeno.
Neko možda misli da je to vrlina, ali rekao bih da je G17 plus stranka od koje ne znamo šta da očekujemo. Sve druge imaju iza sebe neku istoriju i neke bilanse. Ovde imamo, kao najkrupniji rezultat, činjenicu da su uspeli da obore dosovsku vladu i iznude izbore. A pošto u odnosu na DS nema krupnih programskih razlika, barem kad su reforme u pitanju, Labus i Dinkić preuzeli su tešku obavezu da postignu bolji rezultat, da budu brži, efikasniji, pošteniji i uspešniji.
Pa, ne vidim razlog da u to verujem. Srušiti jednu reformsku vladu u ime obećanja da će se napraviti druga, takva ista samo bolja, sumnjiv je poduhvat u svakom pogledu, posebno zato što ništa ne garantuje da korisnik te destrukcije neće biti neko sasvim drugi. Dakle, čini mi se da je G17 plus dužan da dokaže da zna šta hoće, zašto postoji i u šta se upustio. Za sada, ta stranka samo komplikuje stvari i smeta uspostavljanju očekivane i nužne komunikacije između DSS-a i DS-a.
Najzad, uoči ovih izbora dogodilo se da je država vratila ekstraprofit Bogoljubu Kariću uz izvinjenje u vidu pripadajuće kamate. Osim toga, počeo je proces ubicama Zorana Đinđića. Prvi slučaj ne pokazuje samo da se poništavaju rezultati „oktobarske revolucije“ nego i to da veliki novac počinje da igra veliku političku ulogu, što znači da smo ipak zagazili u nekakav kapitalizam, kao što smo i hteli, zar ne?
Ako nismo razumeli šta se tačno dogodilo, to jest kako i zašto, to je zato što se spustila zavesa. Krupne stvari ponovo postaju nevidljive i neobjašnjive. Čini mi se da će i atentat biti jedna od njih. Kao da se sve namešta tako da više nikome ne odgovara da se to do kraja rasvetli. Već je urađeno mnogo na tome da se ospore sami tehnički detalji ubistva, a o tome ko je i zašto vukao konce ima da se nagađa i prepire do kraja vremena. Bojim se, naime, da je Legija trajno nestao i da je neko negde već presekao jedinu nit koja vodi do glavnih autora tog dela.
Izbori tu neće promeniti baš ništa, kakav god ishod bio. Bogoljubu pare više niko neće uzeti, a Zoranova smrt ima izgleda da bude pohranjena u ogromnu arhivu tajne i nepoznate istorije. Ali, sve to vama ne daje pravo da u nedelju ne glasate.
