Pevačica Keti Peri osoba je sa najviše pratilaca na Tviteru, zamalo pa 47 miliona. Za koju stotinu hiljada prestigla je donedavnog rekordera Džastina Bibera, takođe pevača i trećeplasiranu suparnicu Lejdi Gagu. Možda je razlog njena nova ploča (Prism), koja je momentalno dospela na prvo mestu Bilbordove liste najprodavanijih albuma, počistivši sve iza sebe. Tačnije, Keti Peri je prošle nedelje prodala više ploča nego sledećih devet na listi zajedno. Vest bi bila spektakularna kada bi i brojevi bili takvi.
Ali, nisu.
Šampionka Peri prodala je tek 300.000 albuma, a ako ukupno proda dva miliona to će biti čudo. To su nekad bili tiraži gotovo dostižni za Bijelo dugme u zemljici poput SFRJ, dok je Majkl Džekson svoj Triler prodao u danas nezamislivih 50 miliona kopija (samo u SAD 29 miliona). Što je navelo muzičke kritičare „Gardijana“ da se zapitaju, ne da li je internet uništio prodaju „nosača zvuka“, već da li smo na pragu propasti muzičkog albuma kao takvog.
Pokazalo se da današnji kupci ne vole da kupuju ono što autor smatra zaokruženim umetničkim delom, već „na komad“. Umesto da nude spakovane albume digitalne muzičke prodavnice dozvoljavaju da napravite kompilaciju od deset pesama koje se vama dopadnu i to onda još dobijete po povoljnijoj ceni. Takođe, top liste su relevantnije ako prebroje broj digitalno prodatih pesama nego onih na ce-deovima, a prošle nedelje doživeli smo i da su po prvi put dodeljene Jutjub muzičke nagrade, onima koji su imali najviše pregleda na ovom sajtu. Ispostavilo se da većina američkih tinejdžera ne da više ne kupuje ploče, već ne kupuje ni digitalnu muziku. Kada požele nešto da čuju potraže to na Jutjubu, plaćajući samo za internet pristup.
Da se sad vratimo prvobitnom problemu. Muzički album nastao je pre pola veka, otprilike sa Bitlsima. Longplej ploča na 33,3 obrtaja doduše postoji od 1948. ali su tek šezdesetih muzičari tih četrdesetak minuta počeli da posmatraju kao celinu. Pojavom ce-dea taj prostor se duplirao ali ideja je ostala ista. Jer, album nije skup pesama, već neka priča. Ilustrativni primeri su, recimo, „beli album“ pomenutih Bitlsa (45 godina od izdavanja pada 22. novembra) ili Tamna strana Meseca od Pink Flojda (ove godine napunio 40). Uostalom, dodajte primer po sopstvenom afinitetu.
Nove digitalne navike sada sve to dovode u pitanje. Najpre, više ne postoji tehničko ograničenje koliko album može da traje. Zatim ne postoji omot, a to je u vinilna vremena bio integralni deo umetničkog dela. Ni to delo više u fizičkom smislu ne postoji, odnosno treba mu pronaći format koji odgovara ovom vremenu.
Ako bih se usudio da predviđam (a očito se usuđujem), mislim da je budućnost muzičkog albuma u izdavanju aplikacije umesto ploče. To bi predstavljalo digitalizaciju svega što je album predstavljao, i grafičkog dizajna i same muzike i još spakovano u nekakvu zapreminu. Još ako neko smisli kako da je personalizuje, biće zgodna i da se kupi, odnosno naplati što bi muzičku industriju i prateće grafičke komponentaše vratilo u igru, a sve nas ponovo u vreme kada je bilo važnije kako sviraš nego kako tvituješ.
