Mirno spavajte: Zimske gume za Vučića
Da Vladimir Cvijan ne postoji, Aleksandar Vučić bi ga izmislio. Šta ćeš boljeg protivkandidata: em je menjao stranke, svaki put sa skandalom, em se viđao sa Miroslavom Miškovićem i, ne na kraju, potpuno je politički neutemeljen lik. Nešto kao Nebojša Čović ili Goran Vesić, ribe neuhvatljivije od jegulje, za koje bi neko lakoveran do juče verovao da misle kao što danas govore.
Gospođe i gospodo, da oprostite na izrazu, mislim da smo najebali.
Ovo što se sada događa na javnoj sceni samo je odloženo priznanje činjenice da je Srbija zemlja u slobodnom padu i još jedino Aleksandar Vučić, kao stjuard u avionu koji pada, demonstrira tehnike preživljavanja: skinite cipele, naočare, masku na usta, ispravite sedišta i naslonite se na sedište ispred vas tako što ćete rukama obgrliti kolena, pa ko preživi…
Ne bih da budem nepravedan, ali svaka pobeda Aleksandra Vučića vodi ga ka totalnom porazu i sve je usamljeniji što mu je rejting veći. Udvorištvo bližnjih, uključujući tu i medije, proizvod je političkog inžinjeringa a ne bilo kog uverenja. Umesto da ga koče u eskapadama političkog populizma, kombinovanog s projektovanom ulogom žrtve, bližnji ga još više guraju u tom pravcu.
Dirljivo je kako ga njegovi brane od napada tajkunske, političke, finansijske i svake druge mafije, brinu za njegovu bezbednost i verovatno mu je zimske gume na službenom automobilu, zasukavši rukave, lično montirala Zorana Mihajlović, uz sasluženje predsednika srpskog parlamenta koji se ovih dana ubi da dokaže da mu nadimak nije slučajno nadenut.
Eto, Cvijan, suštinski niko i ništa, neutemeljen u bilo kakvom boljem i dubljem narodnom pamćenju, „izlazi Vučiću na crtu“ i biće mu protivkandidat na januarskoj skupštini Srpske napredne stranke, pa ko pobedi… Kad bi se zezali. Pomenuti Cvijan, još nepomenuti Oliver Antić i, svakako, Tomislav Nikolić junaci su stranica ovog broja „Vremena“ (čitajte u nastavku) ali su oni, svi zajedno, u funkciji učvršćivanja vlasti Aleksandra Vučića. Najviše kad misle da nije tako.
Kad njih oduva, a to je lako kao duvanje latica precvetalog maslačka, šta će mu ostati na putu? Ništa! I niko!
I površna analiza političke i medijske scene govori da ovde vlada ne baš tihi rat svih protiv svakog. Rat traje unutar najvećih stranaka, zaratile su i stranke međusobno, boj se bije i između koalicionih partnera.
Tužno: Za Domagoja spremni
Sredstva se sve manje biraju, a i jurišnici u tim bitkama. Malo nam je izgleda bilo domaćih podmetanja, optužbi i kleveta pa smo uvezli izvesnog Domagoja Margetića, opskurnu ličnost s hrvatske javne scene, koji se nije baš proslavio prošle nedelje prilikom gostovanja u Beogradu.
Ali Domagoj je proslavio Olivera Antića koji se istakao kao najgluplji savetnik bilo kod srpskog političara, a kad se zna da je reč o čoveku koji savetuje Tomislava Nikolića, bruka je nekako predsednička. Savetnik je nakon prijema Margetića u predsednikovom salonu najavio spektakularnu aferu sa „Sanader posledicama“.
Ispalo je, kao što sam već pisao, da se zatresla gora a ništa se nije rodilo – osim što je Domagoj, uz asistenciju jednog domaćeg eksperta, izgleda iste sorte kao i Margetić, sve gađajući Mlađana Dinkića zbog pranja „kiparskih Miloševićevih para“ opalio i po Vučićevim inostranim savetnicima, a i po Arapima koji bi trebalo da budu naš ozbiljan privredno-finansijski partner; kad ispade oni ovde, kod nas, peru – naše pare.
U medijima podložnim svakakvim uticajima bruka je brzo zatrpana. Bilo ko ozbiljan, a od predsednika i njegovog savetnika očekuje se da budu ozbiljni, alarm je morao da se upali jedno desetak dana pre „prijema u Predsedništvu“, jer je tada Domagoj, takođe u Beogradu, održao konferenciju za štampu koja je bila o istoj temi ali je prošla nezapaženo, jer, ne samo da nije imala predsedničku artiljerijsku pripremu već je to što je rečeno bilo proizvoljno i nekredibilno.
Tada je količinu novca iznetog na Kipar procenio u rasponu „od jedne do jedanaest milijardi dolara“, što rečito svedoči o pouzdanosti ovog putujućeg umetnika.
Ali, tema ovog teksta nije ni Domagoj, pa ni predsednik i njegov savetnik. Pravo pitanje se svodi na stvorenu političko-medijsku klimu u kojoj se ne biraju sredstva diskvalifikacije protivnika. Kad je jedno društvo „za Domagoja spremno“, đavo je odneo šalu. Domagoj se od raznih „pouzdanih izvora“ razlikuje po tome što nam se predstavio imenom i prezimenom i to mu služi na čast. Ali, mala je upotrebna vrednost njegovih saznanja i špekulacija povodom tih saznanja. Osim ako cilj nije potpuno sluđivanje naroda.
Sudanija: Mišković u Londonu
Najveći „neprijatelj“ Miroslav Mišković, u jeku kampanje protiv njega kao predvodnika cvijanovštine, harambaše pobune na prepoštenog Vučića, žaritelja i palitelja srpske privredno-političke scene, odlukom suda dobio je svoj pasoš nazad, privremeno, kako piše, i dozvolu da ode u London radi poslova u kojima je njegovo prisustvo neophodno.
Pošto ja važim, delimično sasvim zasluženo, za nekog znalca prilika na Miškovićevoj divanhani javilo mi se par ljudi, u časovima kad ovaj tekst nastaje, a par sati posle emitovanja vesti o dozvoli da Mišković napusti zemlju, s pitanjem: Hoće li da se vrati?
E, to ne znam? Mislim, s druge strane, da bi Vučić sufinansirao njegov dugotrajan boravak u Londonu. Tako bi dobio svog Berezovskog i izbegao, manje-više elegantno, evidentno nategnut sudski postupak protiv Miškovića i političku cenu sudske odluke o prevashodno politički probitačnom karakteru optužnice. Osumnjičeni Mišković u londonskom egzilu bio bi onaj poslovični vrabac u Vučićevim rukama, tim pre što bi golub na grani bio lovljen, u krajnjoj instanci, po raznim strazburima koji nemaju mnogo milosti prema političkoj zloupotrebi pravosuđa.
Ja bih se kladio da će se Mišković vratiti kući.
