Eto, mađarski socijalisti se relativno trijumfalno i relativno neočekivano povrnuše na vlast – neka pripreme se srpski socijalisti! Novi Svetski Poredak već krši ruke u očajanju! Naravno, samo ako bismo se morbidno zezali s tim tužnim, izgubljenim bićima koja se u zemlji Srbiji kite (iznošenom i uflekanom) „socijalističkom“ etiketom. Pošto bi se mađarska socijalistička stranka – iako je takođe nastala iz nekadašnje monopolističke Komunističke partije, i to one lagerske, „nerevizionističke“! – rečnikom današnjih srpskih parasocijalista mogla okrstiti i ideološki locirati kao „ekstremna članica DOS-a“… A obaška i kao „NATO-stranka“, što ova doslovno i jeste: Mađarska se upravo za vakta prvog demokratski izborenog mandata levice (1994-1998) najviše približila integraciji u NATO i EU. I tako je to nekako u manje-više svim zemljama tranzicije: upravo je „demokratska levica“ političko-ekonomski-kulturno „prozapadna“, dok se „umerena desnica“ malko femka i prenemaže, te mestimično koči i zastajkuje, igrajući na religiozni i etnokulturni svrabež identiteta, odnosno na omiljeni fantazam tradicionalne desnice o „ugroženosti“ Parcijalnih Identiteta pred pošašću Globalizacije, tog najnovijeg mobilišućeg strašila za nove naraštaje prividno-buntovnih-malograđana, nusprodukata površne i šminkerske rebel–konfekcije.
No, ovo su ipak odveć „suptilna“ razmatranja za prirodu ovdašnjeg „socijalističkog“ pokreta. Zanimljivije je videti tj. dokonati kako bi se u doglednoj budućnosti moglo odvijati stanje na klackalici vlasti u srpskoj „zakasneloj tranziciji“, a upravo kroz prizmu iskustava onih koji su tokom devedesetih prolazili kroz nju (tranziciju, ne Srbiju). Manje-više uobičajeni scenario posle pada autoritarnih režima je da prvo pobedi nekakva umerena desnica i(li) desni centar; u međuvremenu, bivši komunisti dožive takvu transformaciju da ih ni rođene ideološke majke i očevi ne bi prepoznali, i vrate se na vlast na prvim ili drugim sledećim izborima, i najčešće se upravo oni pokažu najpouzdanijim partnerima „međunarodne zajednice“, pošto su se oslobodili ideoloških zabluda i gluposti „levice“, a od palanačkog seoskožupničkog mentaliteta desnice ionako nisu ni patili. E sad, upravo je ovo onaj „stereotipni“ scenario koji se u nepodnošljivo originalnoj Srbiji neće dogoditi, jer ovdašnji socijalisti čine sve što je u njihovoj moći da se nikada ne vrate na vlast, i to im sjajno uspeva! Ne radi se tu prevashodno ni o gluposti ni o šeprtljavosti i nesnalažljivosti, nego o tome da niko ne može uspešno i kontinuirano činiti stvari koje se protive njegovoj prirodi, njegovoj „esenciji“, pa tako ni SPS! Nije reč ni o kakvoj Teškoj Metafizici: stvar je naprosto u tome da je skupo plaćena „originalnost“ Srbije u kontinentalnom tranzicijskom kontekstu začeta upravo u okrilju srpskih komunista, kada su Milošević i društvo preko famozne Osme sednice i „antibirokratske revolucije“ kao mobilizacije taloga preuzeli poluge vlasti; kako u opštedruštvenom, tako i u unutarpartijskom kontekstu, radilo se o Pobuni Najgorih, o „restauratorskom“ činu preventivno-odbrambenog utvrđivanja vlasti u režiji oligarhije čiji je vrh predosetio globalni talas promena koji bi ga mogao oduvati. Pošto je izvorna, a uz to i uvezena ideologija („komunizam“, šta god to značilo) prirodno odumrla i nije bilo izgleda za njenu reanimaciju, posegnulo se za ideološki difuznom ksenofobijom opšte prakse, čija je jedina svrha bilo zastrašivanje sve nezadovoljnijih i potencijalno buntovnih podanika užasnim, „obezdušujućim“, „rasrbljujućim“ posledicama izbora bilo koje Druge Opcije. Otuda je sve ono što je bez probavnih smetnji preživelo komunizam, iznelo „AB revoluciju“ i napravilo SPS bio upravo onaj najnedotupavniji kadrovski šoder komunističke epohe, uglavnom tužni provincijski mastiljari iz kojekakvih Opštinskih Komiteta, likovi čiji je intelektualni profil tako dirljivo nizak i rudimentaran da biste, kad među njima ugledate Mediokriteta, imali dojam da ste upravo videli Ajnštajna! U tim konfuznim glavicama, Sveti Sava i Lenjin (ili Krcun i vladika Nikolaj, ako hoćete!) postali su najbolji kamaradi, udruženi u „svojoj“ isprojektovanoj mržnji prema demonizovanom Staništu Greha, prema „Zapadu“ koji u ovim fantazmatskim konstrukcijama i nije drugo do rogato-repati sinonim za svako liberalno i liberalističko ugrožavanje Zauvek Zadatog Poretka Stvari.
S obzirom na sve ovo, nije iznenađujuće da 5. oktobar i gubitak vlasti nisu ama baš ničemu naučili SPS: on je i nastao ne kao savremena politička partija nego kao, u istorijsko-ideološkom smislu, gubitnička sekta (iliti sljedba) sastavljena od onih koji su očajnički iskreno poverovali u Miloševića kao u Gurua koji im je u kriznom trenutku obećao večitu sadašnjost, Poštedu Od Istorije. A kad jednom napravite tako idiotski izbor, posle vam nema druge nego da terate tako do kraja! Zato se SPS ne odriče Boga Miloševića ni kada ovaj zauvek zaglavi u zatvoru, iako je to politički potpuno suicidalno ponašanje; uostalom, tipično je za „sljedbe“ da slede Gurua do samouništenja! Recentno ritualno isterivanje Branislava Ivkovića upravo je potvrda te patološki-melodramatske Vernosti Do Smrti: nije drug Bane nikakav ozbiljni „reformista“, ali je pokazao inokosnu ambiciju i politički ego, što je u svakoj pravoj sljedbi najteži zamislivi greh; u SPS-u Milošević konsenzualno raspolaže stoodstotnim „paketom ego-akcija“. Svi ostali su nevažni: nemojte propustiti da zapazite da ni do 5. oktobra oni nisu vladali nego su samo bili na vlasti, a vladao je jedino Milošević (sa Drugaricom, naravno)! Dakle, sve u svemu, današnji SPS i nije drugo do rastresiti politički otpad iliti jalovina preostala nakon prolaska istorijskog Kijameta: ovo uistinu nije „intencionalna“ uvreda, nego sasvim hladnokrvna žanrovska klasifikacija. Otuda za robu koju nudi (sa prastarih zaliha) više ne da nema kupaca, nego je niko neće ni na poklon. Napravivši, dakle, onomad nepodnošljivo originalnu zemlju, oni su istorijski kažnjeni svojom nepodnošljivo originalnom sudbinom, i zbog toga se oni nikada neće „vratiti“. Sami su izabrali apstinenciju od epohe; sad mogu samo da gledaju Mađare kako slavodobitno kusaju svoj gulaš, i da luče slinu uprazno!
