Kako god zamišljali pakao, budite sigurni u jednu stvar. Tamo imaju izvrsnu mobilnu telefoniju najnovije generacije. Zapravo, najmanje za jednu generaciju ispred one koja se koristi u grešničkom životu. Naravno, put do pakla popločan je dobrim namerama, u ovom slučaju je premrežen. A sve ovo tek je uvod za priču o najnovijim servisima 3G generacije mobilne telefonije.
U Britaniji je 3. marta firma Tri lansirala 3G servis koji emituje video na ekran mobilnih telefona, prvi takav servis u svetu. Datum nije slučajno izabran jer je sve u znaku broja tri, ime firme, generacija telefona, datum (03. 03. 03). To ciljanje u dan znači i da servis nije baš najspremniji, odgovarajući aparati (cena od 500 do 900 evra) nisu još u prodaji, ali biće, kažu, do kraja meseca. Usluga koja se najviše reklamira je posmatranje golova Premijer lige, ali to je tek početak.
Mnogo realniji je servis koji konzorcijum firmi nudi u SAD (Logitech, Verizon Wireless, Qualcom and g Pix o čemu piše „Njujork tajms“), a reč je o mogućnosti da na svom telefonu dobijete nepokretnu sliku i to sa neke od mini kamera postavljenih po svetu. Vi birate lokaciju gde se kamera nalazi (vidi mobilevideo.logitech.com mada su slike na telefonu oštrije, tvrde) i u roku od nekoliko sekundi eto slike, upravo snimljene. Razloga za pretplaćivanje na ovaj servis, misle oni koji ga nude, ima previše. Možete da posmatrate zagušenje saobraćaja na raskrsnicama koje su pred vama, red za kafu na mestu gde biste na pauzu ili prosto raznorazne lokacije gde se neko setio da postavi kameru. Najbolje je, kažu, što po sopstvenoj kući možete rasporediti nekoliko kamera, priključiti ih na računar (treba vam veza sa internetom) i s vremena na vreme pozivati i gledati ima li kakvih nepredviđenih događaja (požar, poplava, krađa i sl.). Naravno, možete kontrolisati i šta vam rade deca ili bebi siterka, bračni drug ili partner kada, štono kažu, mačke nema ali motri izdaleka. Orvel je u svojoj ignoranciji zamišljao da će jednoga dana nekakav Veliki brat imati privilegiju da motri na sve nas, ali ga je budućnost devalvirala. Uskoro ćemo biti Veliko bratstvo, svako će moći da motri na svakoga. Neka vrsta pristanka moraće da postoji, ali kao i sa mobilnom telefonijom uopšte, da biste zvali druge, morate prihvatiti da i vas zovu.
Kada je servis nov, uglavnom se reklamiraju njegove dobre strane. Negativno dolazi na red kasnije, mada se ovde dâ naslutiti. Ukoliko neko ishakuje vaš kućni kompjuter, moći će najpre da utvrdi da vas nema kod kuće, a potom da vam uvali lažne slike da vas zabavljaju na mobilnom dok vas on ili oni mirno iseljavaju bez vašeg pristanka (gluplji lopovi izneće prvo kompjuter). Mogućnost da se dobrovoljno i iz krajnje komercijalnih razloga pretvorimo u kontrolisano društvo realna je i jeziva. Kako uostalom objasniti nekome da „ne želite u ovom trenutku da se pojavite na ekranu telefona“, a da time ne iskomplikujete sopstveni život? U poređenju s tim državna kontrola biće tek jedna simpatična pojava.
Izvesnu nadu ulivaju šefovi u SAD, od kojih su mnogi uveli penale za saradnike kojima na sastanku zazvoni mobilni (50 dolara za uznemiravanje i onda teče cena po minutu razgovora). Niko se ni na koga ne ljuti, ali mora da se plati. Začudo, broj poziva drastično se smanjio (telefoni se uredno isključuju), a ko zaista čeka važan poziv zamoli prisutne da to uvaže i stavi telefon na vibriranje. Isti ti šefovi, naravno, očekuju od zaposlenih da budu na vezi čim se nađu van firme, eto zašto u raju nema mobilnih.
