Čudno ti je to sa prošlošću: ne samo da ona s protokom vremena nekako postaje sve bolja, daleko bolja od sebe same dok je još bila sadašnjost, nego i mi u njoj postajemo nekako sve bolji što nam je prošlost prošlija (a i što je manje preostalih svedoka naše retroaktivne Vrline). Ovo naročito vredi ako inače baš i nismo bili „dobri“, ako se nemamo baš mnogo čime pohvaliti, najblaže rečeno. Evo, osvrnite se oko sebe: nema te hulje koja nije opremljena atestirano savršenom prošlošću.
Nekako baš ovih nedelja, u Trebinju (susedna i prijateljska Bosna i Hercegovina) boravi filmska ekipa, pretežno beogradska, koja snima nešto što se, hm, vrlo neposredno bavi jednom svetlo-mračnom epizodom iz epohe poslednjih kanibalskih ratova na evropskom tlu. Radi se o već prilično razglašenom slučaju Trebinjca Srđana Aleksića, koji je u ratno nedoba stao u odbranu svog sugrađanina Alena Glavovića pred nekakvom naoružanom i uniformisanom „patriotskom“ fukarom; Glavović je, pak, bio kriv samo zato što je nosio „pogrešno“, muslimansko ime. Njega je Srđan nekako i odbranio (Alen G. danas živi u Švedskoj), ali je to sopstvenom glavom platio.
Kako god, usplahirila se i uzbihozorila krnja trebinjska čaršija (od rata skoro pa „etnički čista“, štono bi se reklo) da kako li će ispasti u celovečernjem igranom filmu Srdana Golubovića, ono, nemoj da bi tu slučajno bilo kakvog zlonamernog i iskrivljenog prikazivanja tadašnjih prilika, a i šire… Unapred im se nekako ne sviđa to što filmadžije rade vršljajući im po varoši, a kanda im se ne dopada ni kako izgledaju oni koji bi ih imali impersonalizovati na filmskom platnu, valjda nisu dovoljno visoki, lepi i plavi: „Ne želimo da u svet ode pogrešna slika o našem gradu, kao i o pripadnicima vojske koja ga je branila – poručuju trebinjski demobilisani borci“ (Večernje Đe Će Suza No Na Oko Novosti, 15. 3. 2011). A koja je to tačno slika koja bi bila „pogrešna“? To nam se ne objašnjava detaljnije, to se kanda u ovom žargonu podrazumeva.
Naravno da nikada nećete videti ni čuti ništa što bi bilo eksplicitno rečeno protiv uistinu herojskog akta Srđana Aleksića: to se ipak „ne pristoji“, toliko su se do sada išlifovali i oni najtvrdokorniji. Baš kao što se, na primer, niko neće javno veseliti ubistvu Zorana Đinđića, pa ipak, nije da dernekovanja ne beše… U čemu je onda problem? Odakle izvire strah, ili bar strepnja za „čast i dostojanstvo“, „branilaca grada“ (koji vam, avaj, nikako ne bi umeli suvislo i na „čistom srpskom“, izražajno i sa razumevanjem, objasniti od koga li su to branili grad koji niko nije napadao, osim ako ga nisu branili od polovine njegovog stanovništva), a koje bi dostojanstvo nekako misteriozno mogla narušiti jedna filmska priča o jednom istovremeno užasnom i veličanstvenom događaju – tačnije o veličanstvenoj pobuni Čoveka protiv razobručene i užasne neljudskosti i zla? Izgleda da se Zabrinuti Rodoljubi nisu dosetili prave reči koja sublimira sve njihove strepnje, pa hajde da im pomognemo: može se reći da se oni panično boje moguće „politizacije slučaja“. Eto im termina na korišćenje ubuduće, honorar ne tražim.
E sad, upravo je u tome problem. Ono što je učinio Srđan Aleksić svakako je bio humani čin, i svakako je bilo herojstvo, ali – ne bismo li te iste reči upotrebili i da je Aleksić, šta znam, spasao neko dete iz rečnog brzaka, ili iz postelje u plamenu? Naravno. Međutim, Aleksić se nije suprotstavio slepim silama prirode, elementarnoj nesreći, ili makar pukom ljudskom nemaru, tipa zaboravljene uključene ringle ili zaspivanja za volanom. Ne: ono što je on učinio bio je eksplicitno politički čin, u najplemenitijem smislu reči (dakle, bez ikakve relacije s onim što se ovde pučki podvodi pod pojam „politika“), čak i sasvim nezavisno od toga je li Aleksić u tom – ili bilo kom – trenutku imao ikakvu svest o tome. Verovatno nije: naprosto je reagovao vođen časnim ljudskim impulsom. Zašto, dakle, politički? Zato što Alen Glavović nije bio slučajno viđen za žrtvu, pa ga se i nije moglo i moralo spasavati od nekakve aistorijsko-apolitične puke slučajnosti, od zlog usuda (kao kad nekom prolazniku padne saxija na glavu): naprotiv, da bi postalo opasno po život zvati se i biti Alen Glavović, čovek je morao da se zatekne baš tu, u Trebinju, ili nekom sličnom mestu, i baš tada, tih ratnih godina. Da je tog umalo kobnog dana, 21. januara 1993, bio u, šta znam, Stokholmu, bio bi bezbedan; baš kao što je i u samom Trebinju bio savršeno bezbedan, na primer, 1989. godine. Postojalo je, dakle, u vremensko-prostornom kontekstu u kojem su poletno činodejstvovali današnji „zabrinuti veterani“ nešto što možemo nazvati politikom sistematskog etničkog čišćenja, a Glavović je u tome imao biti samo jednom od bezbrojnih hiljada žrtava, ni po čemu različitom od ostalih, od Une do Drine. Celokupna naša stvarnost nakon 1991-92. direktna je (u Bosni, delom u Hrvatskoj), ili malko indirektnija (u Srbiji etc.) posledica toga. Kompletno prenemaganje i srpskih i hrvatskih i kojih god hoćeš „udruženja ratnih veterana“, profesionalnih rodoljubaca, desničarskih stranaka, popova, p(j)esnika i Nacionalnih Radenika opšte prakse oko toga kako se o njima i njihovim podvižništvima govori i piše (o suđenjima da i ne govorimo, pu-pu!), posledica je upornosti u nameri da se odgovornost za tu stvarnost ne prizna. Otuda opsesivna briga svih takvih da ih neko slučajno „pogrešno ne prikaže“.
Međutim, nevolja je u sledećem: nije pogrešan njihov prikaz, filmski, medijski ili koji već: ne, oni su pogrešni. Pogrešno je ono što su činili, pogrešni su ciljevi u ime kojih su, stvarno ili navodno, to činili, pogrešan je rezultat do kojeg je sve to dovelo, pogrešni su naši balkanski gradovi ovakvi kakvi su sada, nakon njihovog patriotskog cunamija, pogrešne su države u kojima životarimo nakon svega, pogrešna je celokupna stvarnost u koju smo zabasali, kao u nekakav košmar sa one strane ogledala. Ipak, opustite se, jer sve ostalo je, inače, u najboljem mogućem redu!
