Uzvratni susret

I tome je (sistemskom) ludilu, dakle, došao kraj: broj „Vremena“ koji držite u ruci poslednji je koji se neće moći legalno kupiti na teritoriji Hrvatske; kao što je već objavljeno, od 5. februara nekoliko dnevnih i nedeljnih listova vraća se na hrvatsko tržište, ovaj put kao inostrano. Radi se, dakako, o „uzvratnom susretu“: vodeći hrvatski nedeljnici i mesečnici uredno se kočopere na beogradskim, novosadskim i ostalim „ovostranim“ kioscima još od prošle godine. Ovim uspostavljanjem legalne dvostrane komunikacije i medijsko-tržišne razmene valjda će biti „svečano“ okončana ona nepodnošljivo romantična, jerbo skupa i naporna era medijske partizanije i Podzemnog Medijskog Otpora tiraniji selektivne ksenofobije koja je obeležila devedesete, kao period sumanute vladavine najgoreg, epohalnog i monumentalnog Megaološa koji je bila u stanju da proizvede i jedna i druga „sredina“, a za koji je Megaološ ona uvek tobože nedužna i neobaveštena „tiha većina“, ne treba nikada zaboraviti, dugo i uporno glasala, pa joj je dugo i bilo baš kako je i zaslužila, dok joj je sada tek nešto bolje (nego što je zaslužila)…

Može se ovo reći i jednostavnije, da ne zamaramo i u kafetinski trošak bacamo uvaženu sekciju mrdača usnama ovim našim beskrajno meandrirajućim rečeničetinama: uklanjanje političkih i (para)zakonskih prepreka normalnoj razmeni štampe – a valjda i knjiga?! – blagotvorni je simptom povratka Normalnosti u ovaj deo sveta. Nema načina da precenite civilizacijsko-emancipatorski značaj ovog događaja, mada se, „realno“, radi o „banalnoj“ tržišnoj transakciji i delu šireg procesa liberalizacije međusobne trgovine donedavnih Mitskih Arhineprijatelja, tih oglednih pacijenata frojdov(sk)e teorije o „narcizmu malih razlika“. Zažagrenim nacionalistima sa jedne i druge strane to će biti još jedna prilika za slinavo rogoborenje protiv odvratne diktature Novog svetskog poretka koji uništava naše jadne, suverene nacijice namećući im neposredno, nekažnjivo i neograničeno kontaminiranje Jezikom Drugog – umesto da Mi budemo „nadređena instanca“, ona koja će već u startu suvoparne, posredne i šture informacije o Drugom (kada već taj Drugi, avaj, ne može naprosto da nestane, ili makar da ode u Patagoniju!) dodatno propuštati kroz „patriotski filter“, ne bismo li lakše održavali sablasnu iluziju kako Drugi ima rogove i kopita i smrdi na sumpor. Ona, pak, ravnodušna, klajnbirgerska i svoja-posla-gledajuća Tiha Većina, ona koja-se-ne-meša-u-politiku i po profesiji Nije Član Nijedne Stranke neće na ovo ni obratiti pažnju: čudna mi čuda – novine! Je l’ to ono za brisanje prozora i gujsce?! No, onima koji su se kroz sve ove godine dovijali da, Ludilu uz nos, održe kakvu-takvu Komunikaciju (ne zbog „bratstva i jedinstva“ s ovim ili onim Kolektivitetom, nego u ime vlastite, neutažive i samoobnavljajuće, intelektualne radoznalosti!) ovo će biti neizmerno olakšanje, u onom najjednostavnije „tehničkom“ smislu: neće više biti potrebe za zaobilaznim strategijama svih vrsta, koje su vam permanentno odnosile višak novca, vremena i nerava. Samo kad ovlašno rekapituliram na koje sam sve najbizarnije načine dolazio do hrvatskog (bosanskog, slovenačkog) tiska kroz sve ove godine! Sve negde do 1996–1997. radilo se o čistoj gerili, o sporadičnom, „ekscesnom“ Zavirivanju Preko Plota, obično kada namolite nekog retkog putnika na „drugu stranu“ – ili, češće, u „treće zemlje“ – da vam dotegli poneku Tiskovinu Sa Onoga Sveta, izlažući se sumnji, pa i otvorenoj mržnji carinika, policajaca, saputnika…

Posedovanje i konzumiranje štampe Onih Drugih predstavljalo je simboličku stigmu, corpus delicti vlastite „izdajničke“ prirode; ako se radilo o „njihovoj“ antirežimskoj press-produkciji, onda utoliko gore: ona je, samim svojim (iritantnim) postojanjem, derogirala fantazam o Drugom kao o Monolitu Zla. Posle je krenuo organizovani šverc preko pacifikovane i direktivno „tranzitizovane“ postdejtonske Bosne, pa ste od pre nekoliko godina makar na jednom mestu u centru Beograda mogli da kupite ispodžitisanu štampu – ako ste bili dovoljno hitri, srećni i bogati za švercerske cene. Oni neizlečivo radoznali ili profesionalno deformisani Zagrepčani su, pak, po beogradsku štampu odlazili u Sloveniju – sreća pa do Brežica nema više od četrdesetak kilometara! No, i ja sam imao svojih ekskurzija, nije da nisam – recimo, jedno sam krizno vreme (u Beogradu rasteralo sve kolportere, sećate se?) periodično po štampu odlazio u Bijeljinu, bilo mi nekako najbliže… Što da se lažemo: bavljenje ovom srazmerno zamornom i skupom donkihoterijom bilo je, između ostalog, pitanje časti: neće mi, valjda, neka lokalna zadrigla budaletina određivati šta ću da čitam, a šta neću?! Čak i kada su političke stege počele da popuštaju, do nekih je novina, naročito dnevnih, i dalje bilo – i još je – nemoguće doći: zato je moj omiljeni kulturalni junak čovek iz pograničnog područja Hrvatske – neću mu reći ime jer ne znam da li bi to voleo – koji zbog prirode posla dolazi gotovo svakodnevno ovamo, tj. u Novi Sad: prošle sam godine s njim sklopio deal da mi uredno kupuje „Jutarnji list“ i još ponešto čega ovde nema, i od tada mi dotični gospodin cca dva-tri puta mesečno, na stanici u NS, isporučuje ono što mu se u međuvremenu nakupilo… Razume se da on od toga nema finansijske ili bilo koje druge vajde – radi se o čistom, „larpurlartističkom“ Aktu Dobre Volje. Takvome bi mentalno i duševno očuvanom svetu, koji je pregurao devedesete de facto u Srcu Tame, valjalo podići najlepši spomenik u nekom imaginarnom Muzeju Otpora Ludilu, primerenom estetici i senzibilitetu „postmodernog stanja“: umesto patetičnih prometejskih gesta, tek tihi obrt Normalnosti, nerazmetljivi, „nevidljivi“ činovi bezinteresnog olakšavanja života Drugome. I to je, zapravo, to: emanacija i mala, praktična lekcija iz onih politika prijateljstva o kojima zbori Žak Derida, kao jedini smisleni otpor jednom savršenom zločinu koji je detektovao Žan Bodrijar, Naš Čovek U Parizu!