Dumajući o našoj filozofskoj temi za danas, setio sam se jednog slučaja iz Hrvatske, od pre godinu-dve, kanda isto u vreme nekih (pred)izbornih tenzija. Ne sećam se više kojom i kakvom zvizdarijom iznerviran, vlasnik jednog kafića u Rijeci postavio je natpis na ulaz svog lokala: „Zabranjen ulaz HDZ-ovcima“. Treba znati da je i u tom trenutku i danas HDZ vladajuća stranka u Hrvatskoj, ali da je u Rijeci, u kojoj mahom žive hlebotvorci, čestit soj, oduvek i verovatno zauvek u dubokoj opoziciji.
Slučaj je izazvao veliko ibretenije u „domoljubnim“ krugovima i silno naricanje nad „ugroženošću Hrvata u njihovoj vlastitoj domovini“, hrvatski premijer i predsednik HDZ-a Plenković Andrej čak je srceparateljno spominjao žute zvezde i Holokaust (!), a nezavisni komentatori podelili su se oko tog slučaja: jedni su likovali, govoreći da je red da HDZ-ovci na svojoj koži osete kako izgledaju posledice isključivosti koja im je drugo ime od postanka do danas, a drugi su upozoravali da ne sme biti dvostrukih standarda, i da nikome ne može biti unapred uskraćen pristup javnom prostoru. Razumeo sam ove prve, ali sam odobravao ovima drugima.
Đavo će ga znati – jer, đavo zna takve stvari, one su mu i struka i strast – zašto sam se ove priče setio baš ovih dana, dok sam čitao o jednom užičkom slučaju, koji je bar naizgled sasvim drugačije naravi. Šta se, dakle, dogodilo? Izvesni opozicioni prvaci (znate već ono: Đilas i Šolak, samo bez Šolaka) boravili su u Užicu nekim svojim opozicionim poslom, što u demokratskoj državi nije zabranjeno. Potom su, da predahnu pred povratak, svratili na kafu i vanilice u kafić Makamara – što isto nije zabranjeno. Mislim, svratiti u kafić, čak i kad ste Đilas i Šolak, bez Šolaka. A nije zabranjeno ni uslužiti takve goste, štaviše, bio bi prekršaj ne uslužiti ih, jer ugostitelj ne može da diskriminiše svoje mušterije. Da li im je ugostitelj pri tome nekakav politički jatak ili je sasvim slučajno što su Đilas minus Šolak i društvo zaseli baš kod njega, zapravo bi moralo da bude savršeno nevažno.
Kako god, već sutradan je inspekcija zakucala na vrata Makamare, iskopala neki trivijalan prekršaj i zatvorila lokal na petnaest dana. I sada su mnogi opravdano iznenađeni i uvređeni, od Đilasa (Šolak se ne izjašnjava) do pravdoljubivih Užičana.
Pretpostavljam da će naprednjaci kojima je sve u šaci reći da to, pobogu, s njima ni sa politikom nema nikakve veze, da je u pitanju koincidencija, da inspekcija samo radi svoj posao etc, što bi sve možda i moglo da bude uverljivo, ali u Danskoj, ili tako nekom jedva postojećem mestu. Ovde, međutim, znamo da to nije tako, jer podrobno poznajemo jednu specifičnu istoriju nasilja: nije užički kafedžija nipošto prvi, a neće biti ni poslednji koji je šikaniran iz političko-ideološko-partijskih motiva podlo i licemerno umotanih u dobrano iscepani celofan „normalnog rada pravne države“. Kao neko ko ima zavidnu kilometražu učešća na tribinama i sličnim skupovima, pamtim slične slučajeve „iz širom Srbije“, i to najvećim delom iz Miloševićevih vremena, te ovih naprednjačkih, posle 2012. godine.
O čemu se, dakle, radi, kakva je tu zakonitost posredi? Mogli bismo je nazvati sindrom monopolizacije zajedničkog prostora. To je odlika političke ideologije i prakse tzv. srpskih radikala od njihovog nastanka, a takođe i Miloševićevih socijalista, samo što su ovi potonji to radili potuljeno, a radikali sasvim otvoreno, šešeljevski glasno i bahato. Šta je drugo, recimo, bila ideja da se „nelojalne“ nacionalne manjine imaju pokupiti iz Vojvodine i ostatka Srbije (uz po jedan sendvič za usput) s kartom u jednom pravcu, nego ideja da jednom zamišljenom (i, andersonovski rečeno, „izmišljenom“) kolektivnom svojstvu („nama Srbima“) ekskluzivno pripada sav javni prostor (fizički i simbolički) kojim smo u stanju da ovladamo? Na čemu su, uostalom, nastale ratne tvorevine Republika Srpska Krajina (propala) i Republika Srpska (održala se) nego na toj ideji monopolizacije po etničkom ključu?
Sada više nije užasni rat nego teški mir, a radikali se zovu naprednjaci. Njihovo shvatanje javnog prostora, međutim, ostalo je isto. Osim što je on danas manje etnički, a više politički, ideološki, ili pak interesno definisan. Kako to konkretno izgleda? Dok su u opoziciji, patetično i teatralno nariču nad svojom nemogućnošću ravnopravnog participiranja u javnom prostoru, pre svega medijskom, iako ih zapravo ima svugde, iskaču i iz pegle i iz rerne. Setite se samo gnjecavih kič performansa Aleksandra Vučića iz Utisaka nedelje i sa drugih najvidljivijih mesta: prvo bi maltretirao sagovornike logoreičnim galimatijasom hemijskog sastava 38 odsto laži i uvreda i 62 odsto ničega, a onda bi uvređeno, mučeničkim tonom, protestovao što mu se „ne da da dođe do reči“. A kad zasednu na vlast… bogo moj, onda počnu da ekspandiraju u svim pravcima, s težnjom da uguše sav javni prostor svojom kabastom prazninom, kao vazdušnim jastukom. Naposletku, to se i ostvari, i to je ono u čemu sada živimo. Medijski prostor, kulturne institucije kao utočišta slobodne reči – sve je to prisvojeno, uzapćeno, stavljeno pod katanac. Sada se radi na dovršetku monopolizacije fizičkog prostora, na tome da više ni ispijanje kafe u prostoru izvan kućne privatnosti nije legitimno ako ste njihov protivnik, ili bar neko koga oni prepoznaju kao takvog; da ne kažem, ili „Đilas“, ili „Šolak“.
A što se Rijeke tiče, ona je baš daleko, nikada dalje. Ne što se ona nekud pomerila, nego što smo „mi“ otišli već negde iza Kišinjeva, i nastavljamo dalje. Možda ka Minsku, možda ka Teheranu, đavo će ga znati. Jer, đavo zna takve stvari, on ih je, uostalom, patentirao.
