DATUM IZBORA: Uže specijalnosti Mlađana Dinkića i Vojislava Koštunice
Ne verujem da će se, kako se u nekim vestima pominje, u akciji namicanja neophodnog broja glasova da bi bio usvojen Ustav, na istoj bini naći Boris Tadić, Vojislav Koštunica, Tomislav Nikolić, Mlađan Dinkić… Mora da im je dosta jednih drugima, više nego što je nama dosta njih. Visok nivo kohabitacije između predsednika države i premijera na ustavnim radovima biće da ih je zamorio, a da ne govorim o usaglašavanju s radikalima.
Slutim da je rezervoar strpljivosti potrošen i do kraja oktobra, za kada je zakazano izjašnjavanje o Ustavu, iza jedne vrste namenske učtivosti tutnjaće partijske izborne mašine sa svim tradicionalnim marifetlucima koji prate izbore. Ključni igrači već su se obuli i neće se izuvati ni ako izbori ne budu održani 17. decembra, za šta navija Dinkić, već u 2007. kao izbornoj godini, što bi Koštunici donelo još neki procenat glasova pod uslovom da do tada ne bude u međunarodnim kancelarijama zgotovljena krajnje nepovoljna i jednostrana odluka o statusu Kosova.
Izgleda da će datum održavanja izbora pre odrediti procena o stanju srpskih akcija u kosovskim pregovorima nego sam akt proglašenja Ustava. Ipak, razlika se meri mesecima, ali Dinkiću je dug i svaki dan vršenja vlasti u ostavci. To poništava utisak o prvooktobarskoj principijelnosti. Kako primećuje politički analitičar Đorđe Vukadinović, neka vrsta Dinkićeve „uže specijalnosti postalo je obaranje vlade pred kraj mandata“, ali je i Koštuničina „uža specijalnost“ postalo odlaganje kraja. Čovek koji je upravljao Srbijom rukovodeći manjinskom vladom, i kome su rok trajanja na toj funkciji procenjivali na kvartal-dva, mogao bi da izgura još neki mesec s još „manjinskijom“ vladom od ove koju je imao do ostavki ministara iz Dinkićeve stranke. Radikali ne bi imali ništa protiv da se izbori odlože sve do proleća, računajući da efekt ustavne idile ide njima na štetu, kao i svaki idiličan društveni odnos. Demokratska stranka neće biti gadljiva na bilo koji datum, pod uslovom da Šaper i Krstić do tada snime spotove. Ostali galame, ali ih niko mnogo i ne pita.
DESETERAČKA UVERTIRA: Kolike su cipele Čedomira Jovanovića
Sam ustav bolji je od prethodnog ali je, kao i svi ustavi, daleko od savršenog. Takav je valjda jedino britanski, zato što ga nemaju. Za dobru ocenu dovoljno bi bilo samo to što je ukinuta društvena svojina i predviđena razumna kvalifikovana većina za neke buduće ustavne promene. Ali s tim dobrim rešenjima, pa sve da je ponuđeno i pečeno pile po glavi glasača, ne bi predlagači koji se već šest godina zaklinju u promene Ustava obezbedili izlaznost na nivou od pedeset odsto plus jedan glas od upisanih u biračke spiskove. Demontaža Miloševićevog tvrdog Ustava verovatno će biti obezbeđena preko istog recepta na osnovu koga ga je Milošević zamesio, dakle preko Kosova. Kampanja će biti žestoka. Na granici i često ispod dobrog ukusa, a sigurno ispod dobrih političkih standarda. Poigravanje na najtanjoj emotivnoj žici nacije već je počelo. Inače sklon napadima deseteračke epike, Predrag Marković, predsednik Narodne skupštine, jedva se uzdržao da u subotu uveče zagudi „Ko ne dođe u boj na Kosovo“. Ali, ako je on u tom trenutku odoleo toj vrsti patetike, neće drugi u danima koji slede, a primeri se množe i o jednom od njih pišemo u ovom broju „Vremena“. Uostalom, prestoničke novine već su se u nedelju postarale da nam objave ko nije došao „u boj na Kosovo“, pa su izveštači iz Skupštine Srbije prebrojavali odsutne ministre (svi iz G17 plus) i poslanike – Mićićka, Svilanović i Korać. Poveže li se to sa bulažnjenjem onog radikalnog književnika koji bi izdajnike da kažnjava ubijanjem najstarijeg deteta i pucanjem u kolena, o čemu takođe pišemo u ovom broju, nije daleko od pameti zaključak da Srbija, ako ne bude pameti, opet ulazi u godine opasnog življenja.
To nije uplašilo Čedu Jovanovića, pa dok su se oni u parlamentu zaklinjali u novu preambulsku mantru, pojačanu ustavnom obavezom svakog budućeg predsednika države da se zaklinje u neodvojivost Kosova i Metohije od Srbije, on im je, Jovanović, ispred parlamenta organizovao – zviždanje. Podrška toj akciji bila je mala, što ne znači da svi dele oduševljenje Ustavom. Čeda Jovanović je mlad čovek, prati i modu. Obuva cipele sasvim novog kroja, one špicaste sa odsečenim vrhom u kojima mu noga izgleda barem tri broja većom nego što jeste. Cipele su cipele, a politika je nešto drugo…
PREVRNUT ČANAK: Kolika je cena liberalnog radikalizma
Zdušno ga podržava Nenad Čanak, poslednji vojvođanski autonomaš starog kova, koji još ne priznaje da iza sebe nema neku realnu političku moć, kao što su to priznali Dragan Veselinov i Mile Isakov pa se odali profesuri i ambasaduri. Čanak je zaljubljen u sopstveni smisao za humor koji ga počesto ometa da vidi da je vreme radikalizma u Srbiji prošlo, uključujući tu i prave radikale koji će možda opet biti pojedinačno najjača stranka, ali neće moći da osvoje izvršnu vlast. Čanak bi za dobru dosetku prodao i rođenu stranku a kamoli Čedinu, mada ta vrsta olakog radikalizma nije strana ni Čedinim čedistima. Mislim da bi za Srbiju bilo jako dobro da jedna stranka liberalne orijentacije uđe u parlament, ali da prepreka tome nisu liberalne ideje same po sebi nego jedno nerazumevanje narodne potrebe da se izbegnu oštre konfrontacije, primitivne alegorije i demonstracije žučljive gadljivosti prema srpskoj seljačiji.
Ali, nekako je ispalo da je ovo jedina organizovana politička grupacija koja osporava Ustav. Drugi kritičari, eksperti i nevladin sektor u celini s pravom su zamerili predlagačima da nije ostavljen ni sekund vremena za javnu raspravu o Nacrtu ustava, što spada u uobičajene konvencije i što bi gotovo sigurno dovelo do nekih korekcija u delovima ustavnog teksta. I ti koji se ljute zbog odsustva javnosti u ustavnim poslovima znaju da ključne odrednice ne bi bile drugačije, odnosno da je Ustav rezultanta političkih volja glavnih aktera na sceni. Ovi, akteri, nisu se potrudili da stave ni smokvin list na tu vrstu gole političke prisile, ali je to ipak deleko od „oktroisanog ustava“ kakvim su neki pokušali da ga predstave.
U danima koji slede Srbija će, verovatno, dobiti Ustav, izgubiti, verovatno, Kosovo, i sigurno imati izbore na kojima će se izmeriti politička dobit naglo probuđenih ustavotvoraca.
