Dok je predsednik Srbije Aleksandar Vučić disciplinovao novinare na konferenciji za štampu, Ursula fon der Lajen je bila zadužena za osmejke i lepe reči.
Šefica Evropske komisije hvalila je neke napretke i obećavala ulazak u Evropsku uniju. Za svog domaćina nije imala nijednu reč kritike. Za kopanje litijuma – samo reči hvale. I obećanje da će čuvati šume, reke i Cer kao da su njeni rođeni.
Iznenađivati se tim beogradskim nastupom Fon der Lajen bilo bi kao ući u košarkašku dvoranu pa se čuditi što se onde ne igra fudbal. Naprosto, druga je disciplina u pitanju.
Evropski zvaničnici u svoje stražnje dvorište, kako se Balkan posprdno naziva, već dugo ne dolaze kao vesnici „evropskih vrednosti“, demokratskih načela i ideala o Evropskoj uniji kao velikoj porodici koju vezuje nešto više od golog interesa.
Ne, oni dolaze da obiđu lokalne moćnike, utvrde kako stoje njihove stvari – Kosovo, litijum, naoružavanje Ukrajine – i da u kamere prodaju ciglu o ulasku u EU čim pre. Istu ciglu koju prodaju dvadeset punih godina.
Drugim rečima, ništa lično, u pitanju je posao.
Žena sa bagažom
Ursula fon der Lajen je partijska i lična drugarica bivše kancelarke Angele Merkel. I nastavljačica njene politike prema Aleksandru Vučiću u kojoj su pohvale neutemeljene i glasne, a kritike retke i blage, majčinske.
S tim da, za razliku od gotovo asketske pojave Merkel, Fon der Lajen nosi bagaž skandala koji bi je, da je u Srbiji, kandidovali makar za predsednicu Izvršnog odbora SNS.
Dok je bila nemačka ministarka odbrane, angažovala je konsultantsku kuću Mekinsi, u kojoj su joj radila deca, da savetuje ministarstvo i dala silne milione za neobavljeni posao.
U Briselu je privatno dogovorila sa šefom Fajzera da se pazare vakcine protiv korone za 35 milijardi evra, a onda se pravila luda kad je zatražena njena SMS prepiska.
Drugim rečima, Fon der Lajen je idealna otpravnica poslova briselske birokratije, idealan kompromis krupnog kapitala i moćnih članica EU.
Stajala je u Beogradu pored čoveka koji predstoji do srži korumpiranom režimu, glajhšaltuje medije, kraducka izbore. I on je takav idealan partner takvima iz Evropske unije.
Pokazala je tobožnji karakter kad nije htela da priča sa srpskim premijerom Milošem Vučevićem jer se ovaj sastao sa ruskim ministrom. Kao, Fon der Lajen ne zna ko je Vučevićev šef i ko aminuje sve takve sastanke.
Loše vesti za Srbiju
Za Srbiju još jedno ovakvo doletanje briselskih vesnika nije osobito dobra vest – to znači da se i dalje igra na stabilokratiju, i da je Vučić uspeo da sebe učini neophodnim. To isto znači da će demokratija i famozne evropske vrednosti ostati u zapećku.
Zagovornici EU u Srbiji mogu se osećati jedino kao budale, dok im (nam) izmiču poslednji argumenti zašto treba težiti toj „zajednici vrednosti“. Jer, Brisel u Srbiji ima druge drugare.
Ako se i kada se to sažvaće, valja se podsetiti da Srbija treba – zbog sebe, i bez obzira na to kako se to odražava na večni „evropski put“ – da ima slobodne medije, poštene tendere i demokratske izbore. Na pomoć iz EU se više ne može računati.
