Odeš baš u Novi Sad, od svih gradova, i onda nađeš za shodno da štrajkuješ glađu – e, to se zove maler! A baš se to zgodilo Ivanu M. Laliću, dramskom piscu iz Beograda, koji je prilično spektakularno – o čemu se već „sve zna“ – završio svoje kratko, ali u kreativnom smislu ne baš neuspešno upravnikovanje Srpskim narodnim pozorištem. Šalu na stranu, odvažni, mada nesumnjivo i egzibicionistički Lalićev čin nije samo uzburkao i raskreketao duhove u ovdašnjoj kulturnjačkoj barici, i nije samo ostvario mission impossible: da nešto što ima neposredne veze s „kulturom“ osvane na naslovnim stranama mnogih ovdašnjih žućkasto-flekavih tabloida – što se po defaultu duboko protivi njihovoj (funda)mentalno „kanalizacionoj“ provenijenciji – nego je, bogme, postao znakoviti kuriozitet sa mogućim implikacijama koje sežu mnogo dalje od ekskluzivnog „kulturnjačkog“ atara. Jakako, o celoj ne-baš-prozirnoj priči oko Lalićevog hunger strike verovatno ne znaju baš sve što bi trebalo čak ni mnogi neposredni i posredni akteri ovog zamešateljstva – u neku ruku, „sve“ o uzrocima i posledicama cele stvari ne može znati ni sam Lalić – no, meni ovde i nije namera da raščivijavam sve vidljive i zapretane aspekte ovog „slučaja“, naročito ne u onom njihovom eminentno „esnafskom“ vidu i opsegu. Još manje nameravam da dokonavam koja je „strana“ ovde „u pravu“, a koja nije. Čini mi se smislenijim skrenuti pažnju na onaj bizarni, samorodni, a svakako „tranzicijski“ aspekt priče: Lalić je u SNP-u bio upravnik, a to je manje-više isto što je u preduzeću direktor. Obično smo navikli da štrajkuje – pa makar i glađu, kad ne ide drugačije – ili neka fanatična grupa političkih zatvorenika (setimo se onih pripadnika IRE, kojima je lady Thatcer mrtva-hladna dopustila da se daju samopomoriti, kad su derani već tako odlučili!) ili pak klasična najamna radna snaga, od fizikalaca do profesora; u ovom slučaju, radi se o očajničkom i buntovnom aktu jednog Upravljača, o protestu menadžera. Dakle, nekoga ko – makar i sasvim „pobočno“ – pripada delu „gornjeg“, upravljačkog sloja u društvu. Toga ovde još nije bilo, makar na iole približan način.
Najzanimljiviji deo Lalićevog objašnjenja korena i uzroka problema u kojima se našao pokušavajući da nešto napravi u jednom po potencijalima kvalitetnom, ali i beznadno okoštalom teatrosaurusu, a koji su se dugo kumulirali i povećavali i na kraju rezultirali ovako nestereotipnim manifestovanjem nezadovoljstva upućenim prema onima od čijeg milodara i u „najkapitalističkijim“ evropskim državama zavisi opstanak glomaznih i skupih Nacionalnih teatara – dakle: prema nadležnom kultur-ministarstvu, pre svih – usledio je kada je parakafkijanski Upravnik U Gladovanju u igru ubacio nikog drugog do – Edvarda Kardelja, blagopočivšeg učitelja iz Ljubljane, koji je u slobodno vreme izumeo ceo jedan politekonomski sistem koji je „sam po sebi“ bio savršen, osim što nije vredeo ništa i što nije mogao suvislo da funkcioniše, pošto se ispostavilo da je „suvislost“ nemarksistička reč, te se smatralo da je ne treba uzeti u obzir kao kriterijum održivosti… Zato se Lalić sada vajka kako em ima vrlo očigledni višak zaposlenih, a sam je bez pravih ovlašćenja da upravničkim kažiprstom pokaže vrata sa crvenkasto svetlucajućim natpisom „exit“ svima onima koji su ili lenji i nesposobni, ili netalentovani, ili tako hronično zaguljenog karaktera da mnogo više vole drugima da smetaju, čantraju i podmeću nogu nego sami nešto da rade. Obaška još kaže i da je nešto suštinski pogrešno postavljeno u sistemu koji rezultira time da prvoklasni umetnik i neko levo smetalo koje će doživotno unositi i iznositi tacne – a i tu ume da zabrlja – imaju gotovo jednake plate i status; u praksi, to uvek znači da je onaj mediokritetski (ili čak štetočinski) element zaštićen kao beli medved, dok je onaj ko odskače radom i kvalitetom po prirodi stvari stalno izložen sistematskom „potkresivanju“, da ne štrči toliko. Hm, u poverenju, ova mi priča zvuči krajnje razložno, ali ako onaj raspričani i drčni Milenko Smiljanić, prvi čovek uzvrpoljenih ostataka Organizovanih Polutkaša, dočuje za ove Lalićeve blazirane, dekadentno-elitističke i antisindikalističke ideje (recimo, da svi umetnici – pa makar i kao Imaoci Radnog Mesta – ne vrede ni približno isto!) kojima podmeće klipove u točkove Postkardeljizma U Razvoju, načisto je nagrabusio! Ima da trči kod Lečića po zaštitu!
Ali, ladies and gentelemen, budimo krajnje ozbiljni: nije li ono što je Lalić rekao za pozorište nešto što u osnovi vredi i za svaku fabriku cipela, margarina, fergazera ili čiviluka? Nije li „kardeljističko“ Udruživanje Mediokriteta i njihovo interesno lobiranje za Večitu Sadašnjost, a protiv bilo kakvog zadiranja u pravo na legalizovani parazitizam, nešto što je univerzalni fenomen tranzicije-kao-takve? Razlika je samo u tome što u tipičnom tranzicijskom zamahu prema „plavim ovratnicima“, prema tradicionalnoj working class, niko neće imati previše obzira (što će rezultirati nepravednim i uspešnim društvom) ili će možda imati previše obzira (što će rezultirati nepravednim i neuspešnim društvom), dok u hereditarne „samoupravljačke“ paraprivilegije u „finim, građanskim zanimanjima“ poput umetničkih, univerzitetskih i sličnih verovatno niko neće smeti da zadire, iako je upravo u poslovima s tako nesumnjivo i „transparentno“ individualizovanim merenjem kvaliteta i dosega to i najjednostavnije i najneophodnije.
Ne znam hoće li neko umeti da prepozna tako dalekosežnu poruku Lalićevog bunta, poruku koje ni on sam možda nije u potpunosti svestan, ali ne sumnjam da će od stepena umešnosti da se ispravno dešifruju ovakvi signali zavisiti hoće li ovo što se zove Postmiloševićevska Postsrbija u dogledno vreme zaličiti na uređeno društvo u kojem svemu ima mera – nesavršena, ali razumno pravedna – ili će nastaviti da tavori u limbu nadriegalitarističke neprozirnosti, gde ćemo se svi zajedno valjati po istom blatu, a ko se bude preglasno bunio, biće solidarno našopan upravo tom razblićkanom žitkom tvari, da ne remeti Harmoniju!
