Mislio sam da će moj mezimac biti novi ministar prosvete, na radiju me je očarao specifičnom dikcijom, kad kaže „univstet“ jedino iz konteksta tj. iz činjenice da gost predaje na univerzitetu slušalac znade na šta tom skraćenicom cilja, ne bio ja njegov student koji hvata beleške, ministar se svojim budućim pregnućima i postignućima radovao (nastavlja posao Dositeja Obradovića i sl.) toliko da ga je voditeljka u nekoliko navrata prekidala umornim glasom „doobro, profesore“, zbog čega je možda bila ukorena na redakcijskom sastanku, da, i zato što je kazala „Vi ste nepoznati široj javnosti“, što je gost oštro opovrgao, dobio je, reče, toliko telegrama otkako je nominovan, da se sam prijatno iznenadio ko ga sve ceni: ja nepoznat široj javnosti, pa ja sam samo na ispitima upoznao četrdeset hiljada u ono vreme mladih ljudi, ali koji su sad u punoj snazi i kojima su se susreti sa mnom urezali u sećanje, pomnožite to sa brojem članova njihovih porodica… Baš kad se podičio da ga je za ministra predložio Mića Megatrend ja sam skrenuo na country road, uz prugu Novi Sad – Zrenjanin, zaraslu u čkalje, palamidu i dikicu, te sam izgubio radio-stanicu preko koje se javnosti punoj dobrohotnih znanaca, studenata i poštovalaca obraćao profesor univsteta…
Mislio sam, kako rekoh, da će g. Jovanović biti junak moje služb. proze, kad, preteče ga ministar muzike to jest opšte kulture g. Tasovac. Vi kanda niste čitali nijedan moj manifest protiv nacionalnih penzija, maestro? To je Vaše pravo, ali ako me nema na koncertima Filharmonije nemojte da se iznenadite. Pohvaljujete nepravednu, nemoralnu i nezakonitu ideju, sprovedenu već i u život, takođe nepravedan, jedino mislite da delo nije odsvirano onako lepo kao što je kompozitor zamislio: „Izostanak javnog rada Komisije za dodelu nacionalnih penzija najbolji je primer kako se jedna odlična ideja može pretvoriti u svoju suprotnost.“ Ne, nije se pretvorila u suprotnost, nego je ta ideja posve neodlična: na nečiji umetnički opus gledati kao na herojsko delo, na večitu zaslugu zbog koje se moraju oduživati i naraštaji ravnodušni prema tome podvigu. Je li Vaše školovanje u pravnoj naslednici i pravnoj prethodnici SSSR-a pridonelo da brinete, kao nekoć Prezidijum, o zaslužnim artistima?
Domaćoj vrhuški, ionako sklonoj idolatriji, sad i Vi dajete za pravo: „Reč je pre svega kriterijumima prema kojima je nešto kultura, a nešto se samo izdaje za kulturu, poput estrade, na primer, koja se i prepoznaje po tome što tvrdi da mi ovde imamo svega u izobilju i samo nam treba da upumpamo još novca, pa da se pokažemo u svoj svojoj genijalnosti.“ Zašto isteraste estradu iz kulture, a pozdravljate nacipenzije koju su dobili mnogi poslenici estrade?! Drugo, estrada nije ta koja kamči pare iz državne kase (oni koji pevaju na trgovima nisu više estrada: to su državini, paradvorski umetnici): estrada, prava, odvajkada je bila samofinansirajuća, nasuprot na primer SANU.
Zaista, zašto da izdržavam umetnike, sportiste i naučnike čija mi dela nisu potrebna? Listom su bili su okretni i promućurni dovoljno da svoju vokaciju unovče dok je trajalo njihovo zlatno doba, da bi sada, preko državne vrhuške, iznova i zanavek očarane umetnošću kao nečim natrpirodnim i neizrecivim, još jedared, i ne jednokratno, nego doklen su živi, primali zahvalnost iskazanu u svoti koju prosečan penzioner može samo da sanja! Šta je meni tekvondo, haiku, nečija sonata, roman ili medalja u plivanju, da bih se doživotno zahvaljivao? Hajde da pitam i Vas: ko daje specijalnu penziju Stingu i Kleptonu? UK ili USA? Ne daje im niko. Zato što su estrada, ili zato što su prebogati? – Pa nemojte, tako, razgoropađeni žurnalisto, naše siromašno društvo dugo je izgladnjivalo domaće stvaraoce i puštalo ih da zebu, da kašlju i da budu podstanari, kucnuo je čas da im se sada malko oduži… Vraga je kucnuo čas, nema takvog časa, jer nema država ništa što bi dala mezimcima, a da to nije uskratila ili otela građanima koji u ovaj mah mešaju malter, presvlače samrtnika u bolnici, čiste ulice ili zubni kamenac.
Uvredili ste me i kao kamiondžiju: „Tada se izbriše granica između klijenata pojedinih stranaka i ljudi koji su srpsku kulturu zadužili, tada nema razlike između akademika i pevačice sa Ibarske magistrale, tada su institucije kulture isto što i kafane u koje svraćaju vozači kamiona.“ Upravo tako! Ustav baš i kaže da između kamiondžije, solistkinje koja ga razgali na zloglasnoj cesti (što on plati), i akademika nema nikakove razlike.
I šta znači „zadužiti kulturu“? Kultura se ne može zadužiti, ništa ona ne duguje umetnicima, shvaćenim, neshvaćenim, plaćenim, neplaćenim, preplaćenim, zapostavljenim, precenjenim: svak se umetnošću bavi na vlastitu odgovornost.
Naposletku: držali ste da Vašu reč i misao neće pročitati nijedan šofer i nijedna pevačica? Ili Vas nije bilo briga kako će nam pasti reči prezira? Šta da mislim kao kamiondžija? Ja sam white trash, i ja i kafanska pevačica, naša su zanimanja nižerazredna, za naše se nedostojno bivstvovanje možemo iskupiti jedino ako budemo preko ministarstva kulture redovno plaćali reket nadljudima koji se državi sami prijavljuju.
