Neverovatno je kako neki seljak može da bude ovoliko glupav. U neravnopravnoj borbi čoveka i stihije, odnosno mene i korova radog da caruje u mojoj rođ. avliji i bašti, posegao sam za što bi Makluan kazao produžetkom čovekovih opštila, nabavio sam tzv. trimer, ali mi je, verovali ili ne, bilo potrebno nekoliko godina prakse (u pravu je Marks!) da motorčić upalim. Upamtio sam proceduru, sveč. čin paljenja, polugica ide u određen položaj da se motor javi, tako to majstori zovu, ja bih rekao da se odazove, nema veze, pa se taj mini menjač pomera u drugu poziciju iz koje se očekuje uspešno puštanje motora u blagosl. pogon.
E, ja sam na tom koraku padao i padao: trgnem naglo konopac iz sve svoje snage, mehanizam se uzvrpolji, ali motor ne proradi, to ja bezuspešno ponavljam doklen mi se junačka desnica ne umori. Tek nedavno, puklo mi je pred očima da ja svu snagu potrošim na prazan hod toga konopca: kanap u samom početku treba petinom snage takoreći tegliti, sve dok ruka ne oseti prvi otpor, tja, moja sila, kakva je da je, trošena je na pogrešnom mestu i u pogrešno vreme! Danas, međutim, ugasim motor ako se trava obmota oko kotura sa plastičnim brkovima, sklonim taj lažni ivanjski venac, i ne skidajući srpski trimer sa srpskog ramena palim motor, kao što majstor u radionici pali ne spuštajući spravu na pod ni na radni sto, priličan je to napredak za mene koji sam Buvar i Pekiše u jednom telu. Da. Dvojica prijatelja su se u predvorju starosti okrenula zemljoradnji i selu, ja sam za razliku od tih gradskih piskarala u selu radio sve (nisam doduše klao svinje, ni živinu, nisam se okušao u striži ovaca, nisam izučio kako se pletu korpe, kako se kuva sapun, kako se podmesi kvasac, kako se štavi koža divljači…), i neshvatljivo mi je u kolikog sam se amatera izrodio za pedeset godina.
Dva debela dana čupao sam korov iznikao između cigala, pojedini primerci neželjene flore dosezahu mi do pasa, eh, da si pravi ljubitelj prirode ne bi ovo bilje, koje mora imati svoje mesto u božanskom poretku, čupao iz korena, ne bi remetio lanac ishrane, ekologicheskoe ravnovesie…
Avaj, trećeg dana neke od biljaka koje sam usled njihove gedžavosti poštedeo iskoristile su lepo vreme i pomanjkanje konkurencije da vidno uznapreduju, jeste priroda sve što nas okružuje, ali okružuje nas i total, slavni otrov koji će na poprskanoj površi satrti i zatrti sve oblike života; kupim hemikaliju, uzajmim od zeta špric (prskalica je plastična: nije ni bleda senka šprica za vinograd, u čijoj je konstrukciji blista bakar, kovina koja mi se sviđa više od srebra i zlata), i krenem u kaznenu ekspediciju. Pašće tu i poneki kolateralac, stradaće i mahovina koja služi da otkrijemo gde je sever, ama ne može drukčije: bube, gliste, voleo bih da ovaj špric ima alarm koji bi vas sve razbudio i privoleo da se glavom bez obzira evakuišete što brže i što dalje, ali kad rat počne nema prenemaganja: ako špecija pokisne u naredna dva sata, moj će zamysel će propasti.
I kad ručno plevim dvorište ili baštu ne mogu da se zaustavim, zastanem samo da se osvrnem i da na bojnom polju pogledam već svenule moje neprijatelje, takav sam i sa hemijskim oružjem u ruci: prskam strpljivo pet po pet redova cigala, ne dopuštam da ijedan centimentar ostane suv, au, nisu li i nacisti bili precizni i posvećeni firerovoj ideji da se čovečanstvo pročisti i preporodi u smanjenom doduše obimu, da si samo tako pedantan, tako savestan kad nešto stvaraš, kao što si usredotočen u neprirodnoj selekciji na čije si nedostojno čelo stao.
Imao sam, eto, prigovor savesti (građanine! zagadi hemikalijom svoje dvorište, svoje rodno selo i svoju planetu! uzmi na dušu vrste kojima se Darvin divio…), ali sam smogao snage i da ga prevladam, total je prodro u svaku poru moje zapuštene avlije – evo vam, stradate samo zato što vas današnja estetika ne knjiži kao ukrasne biljke, što niste za jelo i što niste za prodaju!
Ratnički nagon budi iskonsko nemilosrđe i gordost, evo vam, iskate da srknete i udahnete još totala, shvatili ste ovo kao napušteno poljopr. gazdinstvo i krasno ste se razbokorili, razularili i takoreći raspomamili, ali se gospodar vratio!
Iskupljenje sam potražio zalivajući predveče dunje prvorotke (poklon mog druga, lekara koji se odao voćarstvu, a koji ih je u mome odsustvu zasadio i sve su se primile ne treba lepše). Obradovao sam i smokve u dnu dvorišta, i staru krušku; zalio sam breskvu iza šupe, krušku sam ručnom testerom kurtalisao njenih suvih grana koje su služile još samo simetriji, da, imam i dud, samorastnik, kao da mi se neko vratio iz poluvekovnog progonstva: sreska vlast se šezdesetih godina bila ostrvila na dudove i jednog proleća tamo gde smo imali krasan drvored ostadoše krateri kao posle izvađenih kutnjaka i umnjaka; dud je donjim granama probio metalnu ogradu i preti da je iskrivi ili sruši (a ja je ofarbao u plavo i belo da mi liči na Grčku), i njemu sam potkresao grane koje su narušile prethodno stanje stvari: rasti uvis, rasti prema utrinama, rasti posle i iznad ograde ako ti je stalo do simetrične krošnje, zid je starosedelac, ti jesi prinova, ali si nadasve pridošlica, uh, osećam se kao Evropska unija.
