Toliko sam puta sa bolom i tugom gledao kako se Srbi dele da me je obuzelo blaženstvo kad sam video kako se medijska scena ujedinjuje u plemenitoj nakani da „Feralovog“ dopisnika liši i tog posla u dijaspori.
Novinarska udruženja, kolegijumi, informativni programi, svi su digli glas protiv Perinog psovaštva (koje nije od juče, sotim gore!), spisateljskim poletarcima, blogomladencima za koje nisam nikad čuo, svima je puna pipa Petretovog zuluma: ako nismo doživeli katarzu nakon ratova u kojima smo i okrvavili ruke i dobili po njušci, sad smo kao jedan ustali u zaštitu bontona. Peri je još pre deset godina izrečena vaspitna mera doživotnog ostrakizma bez prava žalbe, e, sad mu je kaznu potvrdio srpski narod oličen u novinarskim udrugama te u samom Javnom servisu.
Srpski žurnalizam očvrsnuo je poput familije koja se vraća sa polugodišnjeg pomena: žali se još zbog gubitka, jer je nenadoknadiv, pa opet, grupa je vitalna i nikad ne bi cela da presvisne te se, ponekad i nepristojno brzo, re-konsoliduje, promeškolji se samo ona zna kako i, gle, mesto koje je već neko vreme bilo najslabije, a to je ono koje je zapremao pokojnik, biva ako ne popunjeno ono premošćeno zdravim porodično-plemenskim tkivom.
To se zbilo i s našom medijskom scenom, s tim što, slava Bogu, nismo imali smrtni slučaj nego smo se ujedinili oko nekoga ko je odavde uveliko izopšten. Zaista, zašto da ga ne raskomadamo, kad smo svi toliko pristojni i svileni! Najfinijim rečima uredno i marljivo, kao kućanica koja puni tikvicu po tikvicu, nadevamo mi bogougodnim rečima naše izveštaje, kolumne i druge koještarije, a grešnome Petru malo je što svakom svojom rečju vređa ćudoređe i što kvari omladinu, nego je jednog trudbenika medija nazvao saradnikom BIA-e!!!
Hteo sam da klevetničko delo potražim na internetu, ali ako sam dosad opstao kao slika i prilika neistraživačkog novinara, zar da to odbacim? Drugo, ili prvo, nije li svejedno ko sarađuje sa državnom bezbednosti!? Ako neko nije saradnik neka mu Služba izda ID with picture da nije pa neka taj sam tuži Ujedinitelja, mene ne sablažnjava mogućnost da neko krišom radi za tu preplaćenu i po meni nepotrebnu ustanovu. Ali, ako ipak imamo BIA-u, ako za njene glavešine i netajne službenike odvajamo od usta i ostalih delova tela, ako ona postoji za naše dobro – zašto je onda uvreda biti označen kao njezin tajni saradnik?! Ako neko treba da se nađe uvređen to je sama BIA koja sa svoje strane repom ne mrda.
&
Ruženje drugarica u tuđinskim novinama i na sajtu parlamentarne stranke već je nešto drugo. Mom se drugu učinilo da su dve voditeljke šefa njegove partije propustile kroz toplog zeca pa je onako uzrujan, na brzu brzinu, načinio njihove karikature. Ima Pera i jednu stalnu žensku mušteriju koju nema ko odozgo da brani jer je, gle, baš ona vrh brate, glavna je urednica najstarijeg lista na Balkanu. So, mogla se samo nadati da će kogod od analitičara kojima je „Politika“ druga kuća u nekome od svojih proizvedenija potkačiti neugomonnogo Petrušku. Oko dveju drugonaruženih novinarki digla se, međutim, dževa. Nisu bile glavne urednice, pa ih je B92 uzeo u zaštitu. Dotle priča još čuva neku meru i neku formu. Ali tada se na ustanak protiv Pere kao da je Franjo Tahi na ustanak dižu udruženja, kvartovi, opštine, mreže, preambula Ustava, da bi mu coup de grace zadao Vajni servis koji se odrekao masovnosti i zaigrao na kartu stručnosti: protiv raspomamljenog periluka ustao je Sv. Kolegijum i svi vojno sposobni pripadnici Informativnog programa.
Nemam Perino ovlašćenje, ali bih rado bio njegov Đelić. Kako može Božuretak da se izvini čitavoj Crnoj Gori za mudroliju savetnika Simića a ja ne mogu da se izvinim dvema ili trima osobama (koje obojica poznajemo) zbog neljubaznog i netačnog opisa koji se potkrao starom vuku?! Da, baš mu se potkralo, pa tako jedno pedeset puta!!! Vi kako hoćete, ja radije mislim da mu se potkralo nego da je u pitanju zločinački umišljaj.
Naravno da je dosta municije na nj ispaljeno zato što je on zastava na zgradi LDP-a, pa ciljajući znamenje artiljerci rovaše i samo zdanje, ali je probudio i viteške porive koji su tak dugo bez polja rada. Vitez je naoružano stvorenje muškog pola koje brani ugroženu čast neke gospe, štiti dabome i vlastitu gospoju, ali to čini i običan papučić (birajuć manje zlo): istinska viteška strast razbuktava se pomoću apstrakcije, kad se ne boriš zato što su ti drage Danica i Olja, nego se jediš što su ugrožena ljudska, manjinska i druga Rasimom Ljajićem garantovana prava. Dakle, na Peru se obrušilo i srpsko viteštvo pri čemu su vitezovi zaboravili na ferplej, jedan na jedan niko nema sa Petrom nikakve šanse (baš zato što nemaš šanse trebaju ti alijanse).
Bez želje da ga požurujem u Aleju, Petra Lukovića smatram velikanom jugoslovenskog i srpskog tiska, razlikovao je i razlikuje dobro i zlo (talenat izuzetno redak u nas!), napisao je urnebesne tekstove; jeziku ne da nije naneo štetu nego mu je odao počast umnogome ga i unaprediv, a danas svako piskaralo koje eto ne psuje gleda na Peru kao na niže biće. Podsetio bih ga tj. Peru, baš me briga za piskaralo, na reči Ezre Paunda: „Nemojte previše k srcu uzimati kritiku ljudi koji sami nisu ništa značajno stvorili“. Dakle, ako te napadnu NUNS i UNS, spoji to u jednu reč, NUNSUNS, izgovaraj ju više puta uzastopce menjajući samoglasnike, shvatićeš šta je unutra, možda će ti se od te mešavine i prispavati. Laku noć, druže.
