Kućni aparati i slični predmeti mogu da ožive samo u crtanim filmovima (Hrabri Toster i slično), no to ne znači da su uskraćeni za korišćenje interneta. I to posebnog, namenjenog isključivo predmetima.
Reč je o projektu, koga drugog do bostonskog MIT univerziteta, gde je još 1998. godine smišljen potpuno nov način identifikacije proizvoda, zamena za bar-kod (vidi www.autoidcenter.org).
Stručnjaci MIT-a došli su na ideju da svemu što čovek proizvede „prišiju“ mali čip koji emituje jedinstven broj za tačnu identifikaciju proizvoda. Na primer, svaka kesica smokija nosila bi čip sa „matičnim brojem“ koji upućuje na sve moguće informacije, ne samo o vrsti proizvoda već i o konkretnoj kesici. Kada je napunjena, čime, kojim putevima je stigla do konačnog kupca i tome slično. Mikročip se inicira (startuje) pri izlasku iz fabrike, i od tada emituje lični broj proizvoda u formi radio-frekvencije kada ga „skenira“ odgovarajući elektronski čitač.
Prednost u odnosu na bar-kod jeste to što se čitač može nalaziti i na udaljenosti od sto metara. To znači da je dovoljno samo nekoliko minuta da se izvrši kompletan i apsolutno precizan inventar jednog supermarketa, uključujući i podatke o tome kada kojem od artikala na policama ističe rok trajanja.
Projekat se zove EPC, od Electronic Product Code, odnosno elektronski kod proizvoda. EPC je, zapravo, internet adresa. Kada je čitač prepozna, sa posebne kompjuterske mreže skida sve informacije o konkretnom artiklu. Ta mreža je pomenuti „internet predmeta“ i još se nalazi u eksperimentalnoj fazi, kao i ceo EPC projekat.
Javnost, i stručna i opšta, oštro se podelila po pitanju novog načina klasifikovanja. Prednosti EPC-a su preciznost i brzina, a mogućnosti za unapređenje usluga i automatizaciju nekih procesa su fantastične. Na primer, kase u prodavnici postaju nepotrebne jer čitač bez problema snima šta sve imate u korpi i samo vam traži karticu da platite. I to može dodatno da se ubrza, nekakvom identifikacijom kupca (i platna kartica nosi čip, pa ne mora ni da se vadi, već se čita iz džepa), tako da praktično možete izaći iz radnje, sa sve džebanom, a da vas niko ne zaustavi, maltene kao u komunizmu. Osim što na kraju sve to mora da se plati.
Negativna strana je visoka cena čipova, mada se radi na drastičnom pojeftinjenju (koštaće nekoliko centi, čak i manje). Mnogo veći problem je privatnost. Brojne organizacije za zaštitu ljudskih prava i udruženja kupaca smatraju da je EPC ipak „malo previše“ i da se time uvodi društvo potpune kontrole.
Moguće je pratiti šta kupujete i koliko često, a nije najjasnije ni u kom trenutku čipovi gube svoju moć emitovanja. Trenutak kada izlaze iz radnje bio bi logičan jer nakon toga nema potrebe da se dalje prate, mada bi bilo zgodno da nam se zaturena kesica čipsa sama „javi“ u odsudnom trenutku. No, šta ako komšija to zloupotrebi znajući da imamo kafe na pozajmljivanje (ili ladnog piva u frižideru) i šta ako ambalaža, koje volimo da se oslobađamo bez brige o životnoj sredini, počne da nas cinkari.
