Malo mesto Gradačac u Bosni je prethodnih dana došlo u centar pažnje regiona kada je lokalni siledžija Nermin Sulejmanović ubio svoju bivšu ženu i još dvoje ljudi, a dvoje teško ranio – majku svoje žene i policajca koji je pokušao da ga spreči da izvrši zločin. Na kraju je, okružen policijom, izvršio samoubistvo. Ovaj masovni zločin će ostati upamćen po tome što je ubica uživo snimao i emitovao video-snimak, a 15.000 gledalaca ga je pratilo. Ovaj prenos ekstremnog nasilja dobio je više od 300 lajkova, a kompaniji Meta i lokalnim organima reda trebalo je više od tri sata da snimak uklone sa društvenih mreža.
Žrtva, Nizama Hećimović, nekoliko puta je prijavljivala nasilje i pretnje, ali je u strahu od osvete povlačila tužbu. Ova horor priča ima deo u kojem je pozvala policiju u strahu od nasilnika i tako otkrila gde se krije. Iz policije je adresa stigla do ubice, a sudija je samo nekoliko dana ranije, kao neosnovan, odbacila zahtev da se nasilniku izrekne zabrana prilaska.
Da bi medijska slika ovog događaja bila potpuna, moram dodati da su komercijalni mediji u Srbiji listom upali u najmračniji pakao senzacionalističke nekrofilije. U svojim izdanjima Nacionalnog dnevnika televizija Pink je emitovala deo snimka nasilnika, uz licemerno upozorenje o “uznemirujućem sadržaju”. Videli smo čoveka umrljanog krvlju kako opisuje zločin i najavljuje sledeći. Još je licemernije nekakvo upozorenje voditelja vesti na “uznemirujući sadržaj” koji sledi. Snimak ubice nije “uznemirujući” već apsolutno nedozvoljen za emitovanje na televiziji. Pitam se samo kojim “javnim interesom” će REM opravdati ovaj ozbiljan prekršaj. Danima se razglaba o tome zašto snimak nije na vreme skinut sa društvenih mreža, ali smo deo mogli da vidimo na televiziji sa nacionalnom frekvencijom u Srbiji. Iako je snimak skinut, stalno se pojavljuje i nestaje pod različitim imenima jer, upamtite, nema zaborava u digitalnom svetu.
U ovakvim situacijama televizije posežu za kvazianalizama koje samo služe da bi se otkrili novi detalji, bilo o načinu izvršenja zločina, lični podaci o žrtvi ili neki drugi krvavi komadići medijskog leša kojima se podgreva interesovanje publike. U nekoliko navrata, naročito u elektronskim medijima, ali i TV programima, pojavljuje se fenomen recikliranja zločina iz arhive crne hronike. Tako ćete ovih dana bez vremenske odrednice naići na kliktabilne naslove o masovnim ubistvima iz protekle decenije. Ovo bi bio još mračniji nivo medijske nekrofilije – svojevrsna medijska ekshumacija.
Psihološko objašnjenje ovog zločina imalo je sledeće oblike. Pisalo se i govorilo o “talasu ubica u regionu”, pri čemu se promoviše mit o Balkanu gde žive ludaci i ubice, sve od Gavrila Principa koji je ubio trudnicu, ili atentatora na Aleksandra Obrenovića i Dragu Mašin.
Postoji takođe i diskutabilan mit o usamljenom borcu protiv nepravde, kao u filmu Kuduz, koji uzima pravdu u svoje ruke, što je apsolutno netačno jer nasilnici nisu bili iz okruženja koje je ugroženo, već naprotiv, iz privilegovanih krugova. Oni nisu ugroženi ekonomski, već su uvek sa nekom vrstom zaštite – političke, sudske ili mafijaške. Ovom teorijom nasilnika možete prikazati kao žrtvu što je tek neprihvatljivo, jer se maskira prava žrtva, a to su ubijene žene, deca i osobe iz njihovog okruženja.
Najređe se govori o apsolutnoj nemoći društva, institucijama koje ne funkcionišu i nedostatku odgovornosti. Ubica ili nasilnik je neretko lokalni moćnik, narkodiler, gospodar života i smrti, obično sa ratnim zaslugama. Novina su društvene mreže koje služe kao podsticaj, virtuelna publika pred kojom se izvodi ovo nasilje. Praksa prenosa zločina uživo stigla je iz Amerike gde je to nedavno učinio, na primer u Luisvilu, mladić koji je izvršio masovno ubistvo u jednoj banci.
Postoji i fenomen “medijske zaraze” koja inspiriše i podstiče buduće nasilnike da svoj zločin učine što spektakularnijim, jer vide medijski odjek na ovakvim primerima. Za razliku od Amerike, masovni ubica iz Norveške, Brejvik, svesno je i sa svrhom gurnut u apsolutnu medijsku tišinu i blokadu, dok je pažnja medija usmerena na žrtve i to ne kao leševe, već na žive ljude koji su postali žrtve nasilja. Fokus društva je na živim ljudima, kojima je zločinac oduzeo život, a ne na krvavom prenosu zločina na društvenim mrežama ili televizijskim programima. U tome je možda suština izbora fokusa jednog društva, koje bira između života i smrti.
Ono što jedino možemo primetiti kao zajednički sadržalac medija u regionu jeste orijentisanost ka smrti. Naši mediji su mesecima puni vesti o žrtvama i smrti, bilo da se radi o žrtvama u Jasenovcu, “Ribnikaru”, na Petrovačkoj cesti ili u Goraždevcu. Slična situacija je u Bosni gde se politika i identitet novih država ili entiteta bazira na priči o ratu i žrtvama, našim i njihovim. Ta konačnost žrtve koja zauvek ostaje u prošlosti daje političarima na ovim prostorima priliku da putem medija lako manipulišu biračima.
Svakodnevni život je, nažalost, svuda na prostorima Balkana veoma sličan i uvek u senci velikih istorijskih tema, a smrt je jedini siguran medijski biznis.
