„Sve je u formulaciji“ – to zna svaki pijačni novinar, o ambicioznijoj piščadi da i ne govorimo. „Đavo se krije u detaljima“ – to zna svaki metafizičar svakodnevice, bio to kao profesionalac ili više onako, za svoju dušu. „Prejaka reč“ ‘oće i da ubije, to zna svaki pesnik nakon Branka Miljkovića koji je to znao prvi. Javilo mu se, isuviše jasno za podnošenje. A Branko je M. inače bio Nišlija što, pokazaće se, i nije sasvim nevažno za ovu priču. E, ono što Branko nije znao, ili bar nije kazao, jeste efekat preslabe reči na ljudske duše, na naše živote. Drugačija su vremena bila ona u kojima je živeo i skončao; mi danas, pak, dobro znamo da efekat preslabe reči može nekada da bude sličan učinku hidrogenske bombe: nema spektakularnog, „televizičnog“ razaranja – samo tiha, masovna, besmislena smrt „ljudske supstance“. Malo li je?
Ima u centru Niša (još ima?) jedna građevina, objekat verske namene, zvan Islam-Agina džamija. Za tu džamiju znam celog života, otkad znam za sebe prolazim pored njene munare. A odmah pored džamije, takoreći u njenom dvorištu, nalazi se škola – obična, sekularna, javna. Moje su sestre išle u tu školu, koja je u onom bivšem, pradavnom, poluiščezlom, roštiljsko-palanačkom, psihodelično orijentalno-vizantijsko-socijalističkom Nišu u koji sam svakog leta dolazio za svojih detinjih dana (i koji je tako postao važan deo mog „emotivnog prtljaga“) važila za prilično raspusnu. I njeni su đaci s ponosom govorili da pohađaju džamiju (s naglaskom na drugom slogu, po južnjački). Nešto se ne sećam da je to nekome smetalo: džamija je – ona prava, sa minaretom – naprosto bila jedan od signifikantnih gradskih toponima, regularan orijentir u prostoru, jedna od onih naprosto „vanvremenskih“ vertikala koje svakom tog imena dostojnom Gradu daju patinu, koje ga legitimišu kao tikvu s korenom. Bajdvej, skoro pa preko puta džamije i džamije nalazila se simfonija (s dugim, pevnim o), legendarni niški disko u kojem su deca džamije provodila noći i učila neke važne životne lekcije u ona nedužna preistorijska vremena kada se svet delio na „šminkere“ i „pankere“. Hjah, sećam se, posle je – kada je, naime, završila džamiju – jedna od mojih šveca neko vreme radila kod jednog čestitog lokalnog zanatlije; pošalje on nju koliko prvog jutra po doručak, i ona mu donese… doručak. Mesni. Sa sve nacrtanim veselim gicanom koji poletno maše svojim slatkim repićem. I majstor joj onda blago veli „idi, dete, po nešto drugo“, i dete se lupi po čelu te ode po to Nešto Drugo (a gicana kanda pojede sama). I šta sad s tim? Pa, ništa. To baš i hoću da kažem: baš ništa. Beskrajno proticanje zemaljskih dana jednog normalnog, ergo ljudskog života.
Neki broj leta potom, nahrupilo je Vreme Prejakih Reči. Doba urlanja, rodoljubnog groktanja, radosnog oslobođenja masovnog kretenizma. I u tom smo vremenu-nevremenu proglavinjali (ko živ, ko mrtav) kroz sve ono kroz šta normalan insan valjda i ne može proglavinjati neoštećene duše, to jest, ako iste ima. Pa je onda i taj nesojski vakat napokon minuo – eno čak i našeg malog, lokalnog, trivijalnog Belzebuba de Pozharevac gde se znoji, maloumno šmira i zevzeči se pred zemaljskim Sudom! – pa sad naš neuništivi Građanin Pokorni – jal’ niški ili koji drugi, nema razlike – s čudom gleda u pepelište od vlastitog života, sve se pitajući „ko li mi ovo uradi?“. I bojeći se da se pri tome isuviše duboko zagleda u ogledalo. Ali, manimo sad to.
Kako se ovo i srodna društva nose sa posledicama i prevashodno duševnim nasleđem Doba Prejakih Reči? Uglavnom tako što će se (zlu trebalo!) koristiti strategijom preslabe reči za sve ono što smo „mi“ činili u onom Neljudskom Nevaktu devedesetih, ali i što naša deca – kao da su po našem, a ne Božijem podobiju stvorena – zatrovana brbljarijama ništaka čine i dan-danas, ne bi li se začarani krug zla, niskosti, gluposti i mržnje nastavio do u lošu beskonačnost. U toj i takvoj kulturi preslabe reči i niška je džamija prestala biti jedna od vrednosno neutralnih gradskih vertikala, postavši odavno tek mrtvac na uslovnom odsustvu, pogorelac koji samo slučajno još ne oseća miris gareži. Famozni Sedamnaesti Mart tu je bio samo povod i izgovor za nesputani izliv Zla, pošto je slaboumna i bedna šovinistička mržnja eminentno malograđanska stvar a malograđanima su vazda potrebni neki Dobri Izgovori. I onda su, normalno, bilmezi zapalili džamiju i sažgali sve u njoj, i onda im je niški sud presudio tako kako im je presudio, više ih majčinski mazeći nego hoteći da prepozna i egzemplarno se odredi prema namernom, svesnom zločinu prema drugom čoveku. Jer, ne rekoh li, sve je u prikladnoj formulaciji, treba sakriti Đavola među „olakšavajuće“ detalje, treba samo izabrati najzgodniju preslabu reč koja će „normalizovati“ i kroz relativizacije i licemerne simetrije „legitimizovati“ niskost, zlo i mržnju. I Niskost je to lepo prepoznala i orno zapevala pred zgradom Suda ono što je već zapevala, ono o „smrti muslimanima“ (njoj smrti nikada nije dosta), i sada se svi nešto kao iščuđavaju i zgražavaju, a sve je to „tako normalno“, sve je to tako neizbežno u kulturi preslabe reči za svako zlo koje nije nedvosmisleno počinio Neko Drugi.
Ne znam šta je sada sa onim Majstorom, moli li se negde Bogu ili je odustao i od njega i od ljudi, donosi li mu još neko dete doručak? A samo je u tome stvar, u tome da je svaki čovek, uvek i svugde, zaslužio da od sada pa zauvek u miru jede i pojede neki svoj doručak, od volje mu kakav. Oni koji to odbijaju da shvate, i oni koji ih u tome tetoše, pre ili kasnije počeće da doručkuju ljude.
