Migranti: Morski psi i male ribe
U trenutku kada nastaje ovaj tekst, hrvatskim vlastima curi vreme ultimatuma srpske vlade zbog blokade teretnog saobraćaja na graničnom prelazu Batrovci – Bajakovo, a na putu koji se nekad davno zvao put Bratstva i jedinstva.
Iz kamiona u koloni dugoj 10 do 12 kilometara, u zavisnosti od reporterske procene, curi sukrvica, ocedina iz voća i paprika, strpljenje vozača, ali i strpljenje srpske vlade, a ionako slabi susedski odnosi pod teretom migrantske krize prete da se pretvore u ozbiljan sukob.
Aleksandar Vučić navukao je filmske tigraste gaće Bate Živojinovića i Štefici preti da će ono što će da joj radi biti nezapamćeno. To je potpuno adekvatan odgovor na tobož vickastu upotrebu inače otrcanog vica kojim se poslužio Zoran Milanović, hrvatski premijer, koji je ljut na Srbe „što ne šaraju dovoljno“, odnosno što smo tobož gurnuli nevoljnike na hrvatsku granicu, a slabo popišavamo Mađare, Rumune i druge susede.
Cela Evropa, sa sve standardima i vrednostima koje propoveda, lomi se pred velikom seobom naroda iz rata i bede u očekivani bolji život, koji je daleko i od Srbije i od Hrvatske, ali ono što je tragedija svetskih, globalnih razmera, u hrvatsko-srpskoj interpretaciji pretvara se u farsu, samo što ovaj put Srbija nije glavni negativac.
Država Hrvatska, koja je uspela da organizuje da se u dva dana iz nje iseli preko 200 hiljada ljudi, valjda može da obezbedi prijem nekoliko hiljada izbeglica i onda s njima da „šara“ duž svojih granica, mada kad je to probala s Mađarima pohapšen je bio ceo „vlak bez voznog reda“ i, kako navode beogradski mediji, plus četrdesetak hrvatskih policajaca koji su voz pratili.
Nije ništa neobično da se sukobi centralnih sila, svi lomovi velike politike, prelamaju najpre po graničnim rubovima tih carstava, kao što je propalo Rimsko, ali dok ovaj broj „Vremena“ bude u rukama čitalaca, vrlo je verovatno da će kamionski rat biti završen.
Naime, hrvatska odmazda nad kamiondžijama potpuno je besmislen potez i kontramere srpske vlade mogu biti pogubnije po hrvatske gospodarstvene interese nego što je njihova blokada naših „paprikara“. Pretpostavljam da je nesretnog Milanovića već zvao Ivica Todorić, združeni hrvatsko-srpski tajkun, i pitao ga da li ima ideju koliko bi ga koštalo da se Srbi uskopiste u tom carinsko-drumskom ratu.
Periferne zemlje, a Srbija i Hrvatska to jesu, bez obzira na to što su susedi formalno članica EU, tek su „protočni bojleri“ u najvećoj migraciji novog doba i usputne su stanice narodne pometnje. Samo ostrašćena kratkovidost od globalnog problema može da napravi provincijski rat, mada ne treba potceniti sposobnost hrvatsko-srpskih aktera da preko novih izazova rešavaju stare omraze i umisle da tako mogu dobiti izbore.
Preporuka i javnost: Kičma Saše Jankovića
Istrajnost Saše Jankovića, zaštitnika građana, zapanjila je najviše one koji su od njega digli ruke posle njegovog sastanka sa Aleksandrom Vučićem, teoretičare zavere koji su poverovali da je Janković, izložen bestijalnom progonu u delu medija, nakon sastanka s premijerom prodao, kako se to kaže, veru za večeru.
Kad, evo ti Jankovića, s javnom preporukom Vučiću da smeni ministra odbrane i Tomislavu Nikoliću da smeni šefa Vojne bezbednosti, sve zbog mešanja ove agencije u civilne poslove, prikrivanja dokaza u slučaju prebijanja Andrije Vučića na prošlogodišnjoj paradi ponosa, te nezakonitih postupaka u toku istrage ovog slučaja, a ima tu još, kako moderno govore ovi što ne znaju da govore – „svašta nešto.“
Hajde da počnemo od Nikolića. Smenio bi on tog Cvetkovića, načelnika VBA (Vojnobezbednosne agencije), kad bi bio siguran da ovaj neće njega da smeni vadeći iz arhiva ono što se decenijama taložilo, uključujući tu i izvesne DNK analize i to u jeku Šešeljeve, kumovske optužbe da osim ginekologa i predsednik poznaje žensku dušu. Dakle, piši propalo.
A, mada se u političkoj čaršiji šuškalo da bi ministar odbrane Bratislav Gašić mogao biti prva žrtva u rekonstrukciji vlade Srbije, sada od toga nema ništa. Naprotiv, ma koliko to cinično zvučalo, javna preporuka da bude smenjen učvrstila je Gašićev položaj. Jer, smenjivanje ministra na osnovu Jankovićeve preporuke pokazalo bi da premijerov brat nije nevin u tuči sa žandarima, odnosno da je vojna bezbednost sakrila dokaze koji bi potvrdili odbranu niških žandara u postupku koji se vodi protiv njih.
Janković je, u eri opšte entropije morala, pokazao da ima kičmu a to je u Srbiji, kakva je danas, vrhunsko dostignuće.
Prebrojavanje: Premijer i starleta
Aleksandar Vučić bio je zapanjen činjenicom da je na naslovnim stranicama medija glavna Stanija, a ne Bajden i Keri. Sebe, iz urođene skromnosti, nije pomenuo. On je, dakle, zapanjen nerazumevanjem prioriteta u srpskoj medijskoj zajednici, kao što sam i ja.
Ali, ima tu nečega dubljeg. Pre neki dan mi je, kao što sam već napisao, bez trunke malicioznosti poznanik tumačio vrhovni cilj svake politike u Srbiji: Pobediš, pa budeš sa Stanijom.
Staniju ne poznajem, ali ona je u ovoj priči nevina, ovde se javlja tek kao paradigma, najbrži mogući i imenovan opis koktela smućkanog od razgolićenosti, prostakluka i jeftine zabave. Tako je ta devojka postala zbirno ime za pornografsku fazu razvoja srpskog društva.
Značajnije je, međutim, pitanje kako smo dotle došli do toga da je medijima važnija ona od „istorijske“ posete premijera Sjedinjenim Američkim Državama i zašto urednici i menadžeri medija veruju da će svoju robu bolje unovčiti sa stanijama nego s vučićima. To pitanje treba svako od njih sam sebi da postavi. Ne mislim samo na urednike i menadžere.
Treba, međutim, reći da Vučićevo zapažanje nije baš tačno i da bi, gledano malo dugoročnije i u istorijskom kontekstu, Vučić pobedio Staniju, i to za znatno više nego što je širina grudi.
Najnoviji Kvartalni medijametar, predstavljen javnosti početkom septembra, pokazao je da je najveći broj tekstova na naslovnim stranama štampe u periodu april–jun 2015. godine imao premijer Srbije Aleksandar Vučić. Premijer Srbije je tako na naslovnim stranama štampe u tom periodu bio 522 puta. Ili, u proseku 174 puta mesečno.
To ne znači da je u ukupnom skoru pobedio Staniju, jer se niko još nije dosetio da izbroji koliko je ona puta u istom periodu bila na naslovnim stranama. Ali, ako je reč o tekstovima, premijer je siguran pobednik: Staniju obično samo slikaju.
Nisam ni ja brojao, ali ako me utisak ne vara, može se izvući dosta grub (i sumoran) zaključak: naša stvarnost je svedena na dva lika – premijera i starletu. (Vidi o tome tekst na unutrašnjim stranicama ovog broja „Vremena“.)
Neki nepopravljivi cinik rekao bi da to nije ništa novo: život se ionako vrti od glave do dupeta.
