Praznični TV program ove godine trebalo je teoretski da pokrije dva slavlja. Dan za danom, slavili smo Prvi maj, a zatim Uskrs. Izgledalo je gotovo nemoguće spojiti programsku šemu za dva praznika, koji su u našem društvu potpuno pogrešno prihvaćeni kao nepomirljivi. Prvi maj je dobio etiketu „komunjarskog“ i „titoističkog“, čiju ideološku poruku u doba tranzicije treba izbegavati. Već godinama nema okupljanja u organizaciji sindikata, stanje radničkih prava je svakog dana sve gore i gore, a Predsednik se otvoreno podsmeva svima koji se raduju godišnjem odmoru, nazivajući ih neradnicima.
Prvomajski TV ram je tako postao trougao koji podrazumeva reklame za ćevape i kobasice, opsesivnu prognozu vremena za uranak i priloge sa izletišta (opciono upozorenje na krpelje). Jedini lanac samoposluga koji nije radio za 1. maj je nemački Lidl, pa ispade da ovaj praznik mnogo ozbiljnije shvataju razvijene kapitalističke zemlje od naše tranzicione Srbije. Ispadoše Nemci neradnici, po Vučićevim aršinima. Tog dana, baš drug Varufakis podsetio je sve zaposlene koji se gnušaju 1. maja jer je praznik plebsa, da danas uživaju plodove radničke i sindikalne borbe koja je donela petodnevnu radnu nedelju, osmočasovno radno vreme, plaćene odmore, bolovanja, plaćanje prekovremenog rada, zaštitu na radu i mnoge druge civilizacijske tekovine koje danas padaju pred zahtevima investitora. O radničkim pravima se danas ne govori čak ni za 1. maj; umesto toga, nasmejane radnike sa spotova država podržava sa dva puta po 30 evra na račun.
Sutradan, eto novog izazova u vidu Uskrsa. Promena se mogla videti po drugačijim reklamama za popuste u samoposlugama. Na red su došli spotovi za snižene cene jagnjetine i prasetine, kao i ponuda jaja za farbanje. U svim jutarnjim i popodnevnim poselima na komercijalnim televizijama tema je bila klopa. Bezbroj puta sam čuo bizarnu floskulu „praznična trpeza“, što je novokomponovani eufemizam za krkanje. Hrana je preuzela primat u obeležavanju hrišćanskih praznika, uz opsesivno ponavljanje običaja koji postaju važniji od suštine praznika. Papagajski se ponavlja priča o tome kada i kako je jedino pravilno farbati jaja ili šta sve sadrži „trpeza“. Slično je bilo i sa preduskršnjim postom, o kojem se gotovo isključivo govori iz ugla nutricionizma. Dokaz za to je činjenica da bizarni, nasilni i seksualni sadržaji nisu nestali iz programa komercijalnih televizija. Može tuča, može seks i golotinja, može psovanje do mile volje, al’ da se slučajno ne pojede nešto mrsno.
Zanimljiv je i novi muzički žanr koji je ovog Uskrsa promovisala Jovana Tipšin. Žena je imala turneju od Pinka do Prve promovišući spot i pesmu Isuse Hriste, spasitelju sveta. U pitanju je duhovno/ljubavna pesma, a spot je snimljen u Hramu Svetog Save. Obično, posle duhovnog nadahnuća, Jovana u studiju na play back odradi jedan orijentalni čoček. Ovaj duhovno/ljubavni spoj godinama postoji u hrvatskoj pop muzici, znate one dalmatinske šlagere gde niste sigurni da li autor peva Gospi ili svojoj voljenoj. U duhu praznika, uvedene su dodatne restrikcije u rijaliti programima. Na primer, tokom uskršnjih tuča u Zadruzi, osim bipovanja zvuka tokom psovki, dodato je blurovanje slike tokom tuče. Umesto fizičkog nasilja, na televiziji je mnogo primerenije tucanje jajima.
Najuzbudljivije tucanje bilo je u jutarnjem programu TV Prva: donesite jaja, dragi gosti, u vlastitoj korpici!
Sva prethodna medijska papazjanija, po mom mišljenju, nije potpuno slučajna. Baš kao što se potiskuje sećanje na radnička prava, čiji je simbol Prvi maj, tako se i Uskršnja poruka maskira tucanjem jajima. U tom smislu je neobično važna poruka patrijarha Porfirija, koji je upozorio da spoljni znaci dominiraju u odnosu na suštinu Uskrsa. Ukoliko izuzmete prenos Uskršnje liturgije, tokom verskih praznika dominanatno vreme su ipak dobili političari. Vučić je sa svitom za Prvi maj bio na Fruškoj gori, a saobraćaj na izlazu ka Sremskim Karlovcima je bio blokiran čitav sat, znam, čekao sam. Pričalo se o „helikopter parama“ i vakcinaciji. Gotovo neprimećeno protekao je ručak patrijarha sa beskućnicima, a zatim poseta deci u Tiršovoj. Poslanica je takođe prvi put snimljena drugačije od dosadašnjih, sa snimanjem iz različitih uglova. Napušteno je obraćanje u kameru poput poruka Velikog brata. Ovim je, medijski veoma pismeno, poslata poruka da je jedan ckveni velikodostojnik čovek, baš kao i oni kojima se obraća.
Ta promena vizure je, uz pomenute gestove, povratak etici, jednoj crkvi siromašnih, što je takođe i put njenog sopstvenog pročišćenja. Takav proces je svojevremeno pokrenuo papa Franja i brzo se suočio sa jednom vrstom ignorisanja u medijima. Spoj medija, kapitala i politike brzo oseti ovu vrstu pretnje, koja svakako nije revolucija, već duhovno i moralno preispitivanje. Otud na televiziji tucanje jajima, uranci sa krpeljima i ćevapima i pevaljke u crkvama.
Čini mi se da je jasna poruka koju su prvo prepoznali upravo vlasnici medija – blago ignorisanje.
