Kada dobijete ponudu kablovskog operatera, najčešće svedete svoj izbor na dvadesetak omiljenih kanala. Veoma retko pretražujete širu ponudu, a u mom slučaju, u Supernova paketima postoji čitav univerzum lokalnih TV stanica koji vam omogućava da napravite medijsku turneju po Srbiji. Takođe, na spisku operatera postoje klasteri, pa se ređaju informativni, prirodnjački, sportski, muzički i dečji TV kanali. U toj šumi sam otkrio domaći kablovski kanal koji se zove TV Front.
Na grbu ili oznaci imate metak okrenut na dole i ćirilični natpis „Front“, pa sam u prvi mah pomislio da se radi o ruskom kanalu. Neko je, dakle, u Srbiji u današnje vreme poželeo da se bavi vojnom tematikom. Pomislite samo – prostor Balkana kao mitsko mesto večitih sukoba, verskih i političkih, geografski i strateški pupak Evrope, ogromna količina istorije po glavi stanovnika. Nadalje, istraživanja pokazuju da je naš region i dalje naoružan do zuba, što legalno što ilegalno, uz konstantnu tenziju između barem dva svetska vojna giganta. I dalje smo između Rusa i Amerikanaca, što se nekada videlo i tokom služenja JNA kada smo, kao i danas, balansirali kupujući i dobijajući oružja sa obeju strana.
Na kraju, naš prostor je praktično obeležen neprekidnom tenzijom uz gotovo arhetipski strah od novih ratnih sukoba. Dakle, u ovakvom okruženju, uz pojačan kult vojske i ratovanja, nastaje kablovski kanal koji se zove TV Front.
Zahvaljujući mogućnosti da program vratim unazad, za kratko vreme sam se upoznao sa kompletnom programskom šemom. Na početku, tu su ratne igre u emisijama „Poligon“ i „Tenkovski bijatlon“, gde se prikazuje savremena ruska vojna tehnika. To mu dođe kao loženje na Ruse, kao u vicevima koji počinju rečima „bili Rus, Amerikanac i Srbin u tenkovima…“ To vam je kao da gledate paradu na Crvenom trgu, ali stalno, uz „Dozvolite da se obratimo“ kada donose reportaže sa vojnih vežbi. Bojeva municija i ćorci, veliki i još veći kalibri, dugačke i još duže cevi, muškarci koji se igraju rata.
Drugi deo programske šeme bazira se na istorijskim temama, kroz dokumentarni serijal „Dnevnik Drugog svetskog rata“. Ovo je klasična serija odličnog kvaliteta, već emitovana na drugim kanalima, ali uvek dobro podsećanje na apokalipsu koju je ovaj rat doneo. Ovakvi dokumentarci verovatno služe da se posredno prikaže ratovanje kroz strategiju i vojnu tehniku. Poenta, dakle, nije izbegavanje sukoba, već pobeda kroz žrtvovanje. Ova stravična hronologija pakla tako dobija potpuno drugačiji smisao, postajući 24-časovni poligon. Istorija nas, dakle, uči kako se pobeđuje u ratovima, što u našim krajevima konkretno znači – kako se gine za domovinu.
Sledeći deo programske šeme ovog kanala su prilično kvalitetne britanske špijunske igrane serije. Trenutno su to Fojlov rat i Špijuni, a bave se onim što Englezi zovu „home security“. U prvom slučaju to je period Drugog svetskog rata, dok su u drugoj seriji akteri agenti MI5 u borbi protiv terorizma.
Ovim je postignut balans istočnog i zapadnog bloka, jer na istom kanalu imamo rusko oružje i britanske špijune. Amerikanci se pojavljuju, za sada, samo u filmovima sa ratnom tematikom.
Na kraju dolazim do moje omiljene emisije na kanalu „Front“, koja je preneta sa društvenih mreža. U pitanju je „Dum dum“, polusatni program gde na strelištu neki simpatični bucko sa naočarima (Darko Božić), sa juga Srbije, pravi recenzije različitih tipova oružja. Sad mi je jasno kako se momci igraju puškama i pištoljima pucajući u metu, mereći količinu baruta u patronama, brzinu projektila, težinu sačme, grupisanje pogodaka u metu, silu koja je potrebna da okinete lovački karabin i bezbroj drugih parametara. Čovek je zaista stručan i iznenadi me novim detaljima vezanim za rokanje na poligonu. Upravo zato, prva asocijacija su mi bili megapopularni klipovi sa Jutjuba gde, recimo, Joca TF pali petarde i dok fitilj gori viče: „Roookaaaam!“ Čisto da znate, svaki video gde nešto pukne ili se zapali, ima milionski broj pregleda. Doduše, isti autor ima video kako jede 700 grama nutele za deset minuta, ali narod više voli kad Joca roka.
Zato pratim „Dum dum“ gde se puca na naučnoj osnovi, moram reći, uz poštovanje svih pravila o bezbednom rukovanju oružjem. Ipak se pitam zašto se neko danas u Srbiji loži na oružje, pa ga zanima kako bije magnum ili pumparica sačmara? Da li će im to možda zatrebati u životu ili su to samo dečaci koji vole da rokaju? To je, nažalost, pitanje na koje nemam odgovor, baš kao što ne mogu ili, tačnije, ne želim da se opredeljujem po pitanju vojne superiornosti Istoka ili Zapada.
Zato je taj „Front“, koji je lajtmotiv ovog kanala, danas nevidljiv i nikako ne bih da linija sukoba bude baš u Srbiji. Takođe, ne mogu da ocenim da li je moguće ostvariti balans između edukacije i zabave kada je u pitanju ratovanje, a evidentno je to namera. Nisam siguran i da je dobro što je ovakav kanal otvoren za maloletne osobe, emituje se bez roditeljske zaštite, jer klinci zaista mogu da pomisle kako je oružje igračka, a ratovanje video-igrica.
