Gledano iz Severne Koreje, smrt Dragog Vođe Kim Jong Ila je drugi najtragičniji događaj u istoriji čovečanstva. Onaj jedini još tragičniji je svojevremena smrt Velikog Vođe Kim Il Sunga (tada su, po vrlo pouzdanim zvaničnim izveštajima, čak i severnokorejske ptice masovno popadale u nesves’ od tuge!), njegovog oca i utemeljitelja bizarne komunističke Kim-dinastije. A bogme i tvorca „ideje Džuče“, u poređenju s kojom čak i Gadafijeva Zelena knjiga deluje kao delo vrlo pribranog uma, dočim su ukoričene Maove misli (na primer, moja omiljena, uvodna Maova misao o ženama, koja glasi: „Na svetu ima žena“) nešto kao vrhunska filozofija. Kako god, gledano iz tog specifičnog ugla, ne ispada li da će smrt svežega im naslednika Kim Jong Una (jednog dana, u dalekoj budućnosti) biti treći najtragičniji događaj u istoriji čovečanstva? Dakako i dapače, nije da je to malo, ali ima nečega depresivnog u tome da smrt svakog narednog naslednika biva nekako bar za nijansu manje značajnom i manje devastirajućom po celokupnu ljudsku civilizaciju od one prethodne. Mislim, gde je tu napredak?
Uzgred budi rečeno, tako se nekako zgodilo da je u prethodnih nekoliko dana, u dnevnom ritmu, poumiralo nekoliko na najrazličitije moguće načine globalno značajnih ljudi: prvo Kristofer Hičens, pa Sezarija Evora, potom Vaclav Havel, na koncu i Dragi Vođa. Za prvo troje se zna i od čega su živeli i od čega su umrli, dočim je za Dragog Vođu sve to nekako nejasno i obavijeno misterijom, kako to već biva u despotijama, pa još „istočnjačkim“, kako se to govorilo pre nego što je Said otkrio orijentalizam. Ipak, jedno je jasno: od čega god da je umro Dragi Vođa, sigurno je da nije umro od potresenosti zbog smrti Vaclava Havela.
E sad bih, otvarajući novi pasus, najradije rekao „šalu na stranu“, ali znam da će odmah doleteti prigovor: zar se to, nesrećniče, sprdaš nad nečijom smrću, pa neka je to i severnokorejski despot? Međutim ne, ne radi se ovde o nedostojnom zavitlavanju nad inače koliko tragičnom toliko i sasvim prirodnom činjenicom čovekove smrtnosti (od starosti i bolesti), nego o izvlačenju „logičnih“ bizarno-tragikomičnih konsekvenci iz pompeznih besmislica i nesuvislog trtljanja jednog nezamislivo nakaradnog sistema despotskog potčinjavanja ljudi, a baš takav je sistem u Severnoj Koreji, bez sumnje najuvrnutijem poretku koji je nadživeo XX vek.
Bizarnostima i prividnim paradoksima ovde je tek početak. Ako se zadržimo na nivou „idiotski“ doslovnog gledanja slike, bez njenog tumačenja, to jest, close readinga, ispalo bi da se Severnokorejcima, i to svima od reda, ceo svemir srušio na glavu, i da su im životi ostali bez smisla smrću Dragog Vođe. To sve rida i u grudi se tuče, to sve kuka i zapomaže… Hoće li sutra uopšte svanuti, ili će doveka biti Tama Nad Bezdanom? Sva sreća da je tu ipak Hrabri Naslednik (ili kako ono beše) da ih bar malo uteši. Za razliku od te srcelomne slike, u Pragu i drugde po zemljama Češkoj i Moravskoj, prilično „mlaki“ prizori: Česi doduše žale za Havelom, ali nekako suzdržano, lepo vidiš kako svi zapravo misle da će život i ubuduće imati nekog smisla, da će ptičice cvrkutati i sutradan ujutru (i to ne o Havelu, jer češke ptice nemaju tih moći, tako su ordinarne, bljak), i da će Češka i bez Havela – koliko god da se radilo o zaslužnom i značajnom čoveku – biti ono što jeste: jedno od boljih i prijatnijih mesta za život na ovome dunjaluku.
Šta na sve ovo, a razmišljajući komparativno, kaže „zdrav razum“? On nezadovoljno detektuje paradoks: čovek koji je među najzaslužnijima, pojedinačno možda i najzaslužniji za to što je Češka normalna i prosperitetna država prilično visokog ekonomskog standarda i svakovrsnih političkih i ostalih ljudskih sloboda, nije „ožaljen“ ni približno tako gromopucatelno kako su bedni i gladni robovi severnokorejske despotije oplakali svog tiranina i tlačitelja, čoveka koji je sebi dozvoljavao ama baš sve, a njima oduzeo ama baš sve – svako zrno hleba i svaki trag slobode i ljudskog dostojanstva. Ali, ovaj paradoks je prividan: sve je zapravo baš onako kako treba i mora da bude. Česi žale za značajnim državnikom i piscem normalno i bez teatralnih viškova, onako kako to čine slobodni ljudi u slobodnoj zemlji; Severnokorejci, naprotiv, robovski odrađuju jedan groteskni igrokaz, jedan morbidni scenario. To ne znači nužno da svi oni „glume“: u tako uvrnutim porecima, pri tome i mašala dugotrajnim, neizbežno nastaju generacije mozgopranih, koji dirljivo prostodušno veruju u svaku zamislivu despotsku šarenu lažu – jer ni za šta drugo na svetu ni ne znaju. Utoliko se pravi, perverzni i tužni paradoks nahodi baš na tom mestu: žalost robova za gospodarom duboko je neautentična uprkos tome što može da bude savršeno iskrena! Više, neuporedivo i nesamerljivo više, u nekom duboko ljudskom smislu, vredi naoko uzgredni gest dvojice žutobrkih Čeha koji u nekoj pivnici, u pauzi komentarisanja konobaričinih nogu, popiju po kriglu „za Vaclava“. Kao slobodni, dostojanstveni ljudi.
Ima posvuda, pa i u ovome našem svračijem zakutku, namrgođenih Mudraca koji će vas poučitelno podsetiti da se „sloboda, ipak, ne maže na hleb“. To je, međutim, plitkoumno i banalno razmišljanje: naprotiv, ništa se bolje ne maže na hleb od slobode, i ništa nije ni tako ukusno ni tako hranjivo! Štaviše, tamo gde ima slobode obično ima i hleba, neretko i u izobilju, ili bar solidnih temelja za njegovu skorašnju pojavu, a tamo gde slobode nema najčešće nema ni hleba, ili ako ga čak i ima, on se deli onako kako se hleb deli u zatvorskim ili makar kasarnskim kuhinjama. A svako ko je u životu bio u kasarni ili pržunu zna da se tamošnjeg hleba nikada ne možeš slatko najesti: što ga više proždireš to si gladniji. Nešto važno mu, naime, fali, onaj „tajni“ sastojak koji hlebu daje pravi šmek: taj sastojak se zove sloboda. A sloboda nije nešto mnogo komplikovano i metafizičko, to je jedna jednostavna, a nasušna i plemenita stvar. Evo, pitajte onu dvojicu Bohemita žutih brkova, dok nazdravljaju kriglama za Havela, u pauzi znalačkog komentarisanja udova virtuozne ugostiteljske trudbenice.
