U pionirskim danima interneta i buma informacionih tehologija vizionari su govorili o premeštanju radnog mesta iz zgrade kompanije u stan zaposlenog, ceneći da će se tako ostvariti znatne uštede vremena i novca (nema putovanja na posao, manji je i jeftiniji poslovni prostor). Brzo se došlo do zaključka da razvoj kompjuterskih mreža prevazilazi distance unutar jednog grada, pa čak i zemlje. Naravno, motiv nije bila namera da se ugodi zaposlenom, već činjenica da ga je moguće zameniti nekim ko je jednako kvalifikovan, a zadovoljio bi se sa delićem plate. Tako je nastao termin autsorsing (outsourcing) to jest izmeštanje. Kada to pomenete nekom na Zapadu, bez dvoumljenja pomisli na kompjuterske centre u Indiji ili Pakistanu (najčešćše), gde visoko obrazovana i jeftina radna snaga vredno radi na softveru za neku manju ili veću stranu firmu. Za lokalne prilike plaćeni su odlično, za, recimo, američke više nego smešno. Još malo pa perpetuum mobile.
Međutim, posle inicijalnog oduševljenja mogućnošću da se na različitim stranama sveta obavlja intelektualna usluga koja se potom prodaje po najvišoj ceni na najjačem tržištu, krenule su prve kritike i to prilično ozbiljne. Javio se čak i direktor američkih federalnih rezervi Alan Grinspen, koji je izmeštanje ocenio kao opasnost za američku privredu budući da se na taj način iz SAD iseljavaju kvalitetni poslovi, ekološki vrlo prihvatljivi. Kritičari autsorsinga sada traže da se na intelektualne proizvode iz drugih zemalja uvede carina kako bi se zaštitilo lokalno tržište, ali i da se povede računa o tome koje poslove ne bi trebalo seliti jer će se time trajno ugroziti sopstvena tehnološka i intelektualna osnova, a zarad malo većeg profita.
No, najžešći udarac izmeštanju dolazi u poslednje vreme sa neuobičajene strane, od rukovodstva kompanija koje su se u taj posao upustile. Menadžeri tvrde da u velikom broju slučajeva usluga stranih stručnjaka niti je bolja niti izađe jeftinije, bez obzira na niže plate.
Iako informacione tehnologije ukidaju udaljenost kao kategoriju, kada je o biznisu reč to ukidanje je prividno. I dalje je neophodan lični kontakt ljudi koji na nekom projektu rade na različitim krajevima sveta, što znači česta i skupa putovanja. Mnogo veći problem su kulturološke razlike, što za efekat ima drastično manju efikasnost „na strani“. Jeste da je radni dan programera u Indiji jeftiniji nego u Americi, ali mu je potrebno mnogo više radnih dana da obavi isti posao i još se dešava da kvalitet nije zadovoljavajući. Ne zato što je manje pametan, već zbog nerazumevanja navika i potreba korisnika kojem je proizvod namenjen. Na primer, američki programeri (ne nužno rođeni Amerikanci) već tokom rada primećuju moguće probleme i ispravljaju ih u hodu, jer žive u okruženju koje koristi njihov proizvod, odnosno verovatno ga i sami koriste. Kreativnost te vrste, koju nemaju programeri koji poslu pristupaju čisto tehnički, ispostavila se kao velika prepreka (odnosno prednost) tako da se neki izmešteni poslovi sada vraćaju u matične zemlje. Ko god u Srbiji razmišlja o nuđenju intelektualnih usluga, to bi trebalo da ima u vidu, barem kada se opredeljuje da li će posao da pogodi na dnevnicu ili za konačno rešenje.
