Trijumf vlasteličića

Niko od mojih poznanika, ukućana, rođaka, majstora, saputnika u vozu Beograd–Subotica nije pročitao Zakon o javnom informisanju: svi znaju ko je iz olimpijskog plemena za zakon, ko je protiv, i to im je dovoljno. „Ono što napadaju Ljilja, Vučić i DSS mora da je izvrsno, prvoklasno…“ Ili obrnuto: „Ako je to smislio Dinkić pa privoleo Tadića, a ovaj Čedu, napraviće neku štetu!“

&

Nekad se znalo ko je najuglednija ličnost u zemlji i dobili smo bili zakon o zaštiti lika i dela te ličnosti, svi ostali imali su tek da porade na vlastitom životnom delu i obličju te su prirodno ostali izvan zakona. Dok je bio na našem čelu, tj. dok je bio živ, jer to je isto, druga Tita slabo je ko i vređao, s njegove strane isto su stizale samo reči hvale, široke narodne mase veličao je toliko da sam u par navrata kao punokrvni pripadnik pomislio kako baš preteruje. Njegov radni dan zna se kako je tekao. Maršal ustaje u pola šest i pravac radiona. Na rešou koji je sam konstruisao i izlio, kuva sebi prvu jutarnju kafu, dok voda u džezvi ne provri radi drug Tito na strugu kako bi ostao u kontaktu sa klasom koja ga je iznedrila. Kasnije, kad bi strani državnici i članovi KPJ poustajali, odlazio je na sastanke sa njima, ili je išao u lov na krupnu divljač, iz Plavog voza prelazio je na Galeb, odatle u automobil sa dvanaestora vrata, nekoliko godina nakon oslobođenja lično je i vozio, te nije imao ni kad da se usredotoči na samozaštitu lika i dela. Mi dolje u bazi mogli smo, majku nam božiju imperijaljističku, da krnjimo ugled drug drugu, ali dostoinstvo naše beše tolicno da bi i u najtežim slučajevima mirovno veće MZ ili parnica bili dovoljni.

Tako je i danas.

Ako običan građanin u telefonskom razgovoru drugom, još običnijem građaninu dvadeset puta kaže da je magarac i budala – to je dabome njihova lična stvar! Iako je obični građanin prethodno svojoj sekretarici naložio da pozove ovoga još običnijega, usled čega se u ofisu običnoga znalo kime to briše pod – zakon sa tom koliko god neprijatnom dogodovštinom razume se nema ništa. Ali bi obični građanin (a možda čak i ovaj još običniji građanin!) lepog dana mogao telefonirati kojem mu se ćefne velikodostojniku i svašta ovome reći, anonimno ili drsko se čak i predstavivši! Ako se razgovor ne snima, ili ako ga BIA ne presretne, može taj izvređani velikaš da se slika jer stvar nije bila na televiziji, u „Kuriru“, niti na Youtubeu!

Zašto se, dakle, zakon drži javnog informisanja kao pijan plota? Samo zato što se ono može lakše nadzirati?! Onda ide linijom manjeg otpora: prenošenje glasina, nagađanja, dvosmislica moralo bi biti kažnjivo i ako nisu bili u mas-medijima. Za to je naravno potrebna visoko razvijena društvena svest, mreža doušnika, strahopoštovanje kao kod Hašeka gde je jedan sudija čuvši neprilične reči o Njegovom Veličanstvu Caru sišao s uma i do kraja života bio u azilu. Zakon o javnom informisanju dovodi u povlašćen položaj sve one koji usmeno, SMS-om, telefonom, e-mailom i na druge načine omalovažavaju izabrane predstavnike i savetnike koje su narodni izabranici sami izabrali. Čak i ako političaru ne ugrožava čast, nego mu naprosto kvari raspoloženje – zar i za to zlobstvujuščij ne bi trebalo da bude propisno kažnjen? Ne znam ni šta je gore, reći nešto nekome u četiri oka ili mu govoriti svašta iza leđa, sve u nadi da će taj rumor, gossip, eto, znam to i na engleskom, okolo-naokolo doći do toga o kome je reč, a taj neće moći ništa samo zato što to nije bilo u medijima! Ima znači ocrnjivanja i potcenjivanja koja obigraju za kratko vreme tout Belgrade te otuda imaju tiraž veći nego slavni nedeljnik kome nije dobro.

Vratimo se, što reče onaj mislilac, u srce stvari.

Ako sebar uvredi vlastelina… – to je smer koji nas jedino interesuje. Iz ove sintagme iznikao je Zakonik o zaštiti lika i dela, a njegov pravni naslednik jeste Zakonik o javnom informisanju, u znak divljenja prema idejnom tvorcu nazvan Dinkićevim (i ovo bih na sudu imao da nedvosmisleno dokažem: ko je, kada, u prisustvu kojih verodostojnih svedoka o zakoniku govorio kao o ukazu ministra finansija, kad je pravni akt usvojila lično Skupština a potpisao sam Predsednik!).

Bilo je u Dušanovom Zakoniku nešto i ako vlastelin ili vlasteličić uvredi sebra, ali je ta situacija umrla zajedno sa srednjim vekom, danas nas zanimaju uvrede koje potiču od društvenog taloga gde su naravno i novinari. Pod zaštitom se opet nalazi elita, ranije smo imali jednog najboljeg sina, a sad ih po mojoj računici imamo hiljadu, dvesto pedeset u Skupštini, oko petsto u Vladinom blagoslovenom ozračju, i dvesto pedeset u vidu savetnika, članova upravnih odbora i sl.

Za tričavih trideset godina kakav napredak!

&

Novinari bi mogli nagraisati i kad bi okrnjili ugled nekog tajkuna nižeg reda, ratnog zločinca koji se nedovoljno pročuo, ponesenog pa upuštenog kriminalca, vinovnika saobraćajnog udesa pobegavšeg sa lica mesta ili blagajnika koji je jednog jednog lepog popodneva nestao ispraznivši prethodno sef, ali zakon kao što mu samo ime kaže ne može nikog da zaštiti ako taj nije koliko-toliko javna ličnost: „Tuženi tvrdi da mu je okrnjen ugled a za njega nismo nikad ni čuli! Ko god misli da ovu časnu ustanovu koristi za ličnu promociju te za sticanje protivpravne dobiti gorko se preračunao i biće kažnjen, kao što se u fudbalu za prenemaganje u šesnaestercu dodeljuje žuti karton!“