Videste li vi to, braćo Srbi i braćo Srpkinje (op. cit. Petar L.)? Oni Hrvati i Slovenci su toliko zaostali u razvoju da se na izborima (na čemu?!) i dalje koriste stereotipnim i prevaziđenim tehnikama zaokruživanja pojedinih kandidatskih lista, umesto da lepo nacrtaju Hogara, Cipiripija ili TV Radojicu i time hrabro, revolucionarno i nepotkupljivo Izraze Svoj Protest. Protiv već nečega. Bilo čega. Daj šta daš. Protiv sistema, protiv elita, protiv kosmosa, protiv sira i vojne muzike, ili bar protiv neke palanačke Stevke Božurevke koja da je nezasluženo avanzovala u prestonicu. Međutim, ovi jok, nego na glasanje, pa biraj, pa izaberi, i eto ti đavola. Pravo da vam kažem, podozrevam da tim Hrvatima i Slovencima nedostaje ova naša progresivna inteligencija da im lepo objasni neke stvari, pa su onda, tako neprosvećeni, propustili fenomenalnu priliku da pucaju sebi u nogu, i umesto toga izabrali neke manje ili više kompetentne i razumne ekipe da vode državu kroz Scile & Haribde turbulentnog perioda koji sledi. Hrvatska ode u levo-liberalnom pravcu, što doduše i nije bilo nikakvo iznenađenje, ali u istom pravcu ode/ostade i Slovenija, što već jeste iznenadilo mnoge, jer su svi ziheraški najavljivali pobedu Janeza Janše (slovenački izraz za Koštunica dr Vojislava). Posle bitke svi su generali mnogo pametniji, pa tako ni sada ne fali mudrih analiza o tome šta se to pod Alpama u poslednji čas prelomilo; biće da su ponajbliže istini oni koji kažu da su Zoran Janković & co. uspeli u tome da na birališta izvedu birače koji su im potencijalno naklonjeni, to jest koji su bliski levom ili liberalnom svetonazoru (oboje u najširem smislu reči), a koji su već bili rezignirani i pomireni sa „sigurnom“ pobedom tvrdokorne, ideološki rigidne i jalovo svađalačke (na unutrašnjem koliko i na međunarodnom planu) desnice oličene u jednom krutom stručnjaku za opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu.
Ne bih da otimam lebac „spoljnopolitičkim komentatorima“, ali vredi se još malo zadržati na „fenomenu Janković“. Čovek je pre samo sedam nedelja (pedeset dana, ej!) osnovao stranku i podneo listu s kandidaturom za parlamentarne izbore, s namerom – činilo se, utopijskom ili bar okasnelom – da zaustavi naizgled nezadrživ Janšin povratak na vlast. Oni koji vazda sve znaju odmah su ocenili da iza Jankovićeve kandidature zapravo stoji i dalje vrlo moćni i uticajni politički maestro Milan Kučan, što i nije baš daleko od pameti. Kako god bilo, u ime tog kandidaturnog goluba na visokoj grani Janković se odrekao ne vrapca nego zlatne koke u ruci, i napustio položaj gradonačelnika Ljubljane. Da mu se rizik isplatio, isplatio se. Dakako, moglo je da ispadne i drugačije, ali Janković kanda nije od onih koji džonjaju i kunjaju pred pravim izazovima.
Šta nam sve ovo govori i čemu nas sve ovo uči? Najpre, da se i u politici – kao i u bilo kojoj drugoj delatnosti – može mnogo, pa čak i brzo, ako imaš hrabrosti, i ako imaš sposobnosti i znanja. Za sve to je, međutim, preduslov da budeš s obe noge na zemlji: ne možeš ništa bitno učiniti u politici izvan temeljnih demokratskih institucija – osim ako si revolucionar, a u tom slučaju si ionako verovatno negde u šumi i spremaš se da sa svojim kamaradima napadneš najbliže oružano uporište nenarodnog režima, ne žaleći da u toj gerilskoj akciji dadeš i život svoj. Janković, dakle, nije pekmezasto tražio da mu se prethodno stvori nekakva utopijska Super Slovenija u kojoj bi on onda blagoizvoleo da se kandiduje, nego se kandidovao, i pobedio, u postojećoj Sloveniji, takvoj kakva je, u kontekstu njene političke scene, onakve kakva realno postoji. I njegovi su glasači učinili to isto: glasali su za njega ne nužno zato što mu ne bi umeli pronaći neku manu, nego zato što su u njemu prepoznali snagu koja može zaustaviti novu „janšinsku“ regresiju, koja je više nego ozbiljno pretila. A mogli su lepo da ostanu kod kuće, ili da konceptuališu na biralištima, pa da u nedelju uveče ugledaju širok osmeh na licu onog Janše, slovenačkog izraza za Koštunicu (a i smeju se vala podjednako često, tamošnji i ovdašnji Janša).
Treba još nešto imati na umu. Jeste, Janković se trijumfalno umešao kao svojevrstan autsajder u jednu političku trku u kojoj ga u ovom času niko nije očekivao, ali daleko od toga da je najverovatniji novi premijer Slovenije pripadnik neke utopijsko-imaginarne strukture „novih, čistih, mladih i neporočnih“, kakvu patetično zazivaju ovdašnji zgubidani, svečano obećavajući da će za njih da glasaju, evo, čim ovi volšebno izniknu iz nekog budžaka na nepoznatoj adresi u kojem se kriju. Naime, čovek koji je bio dugogodišnji generalni direktor najmoćnije slovenačke firme, a potom dvomandatni gradonačelnik glavnog grada, i te kako je istaknuti pripadnik političkog, ekonomskog i uopšte društvenog establišmenta! Bilo bi preglupo verovati da je ikako drugačije. Međutim, Slovenci nisu u nedelju ni birali sveca; jok bre, birali su predsednika vlade. A naročito su birali koga ne žele za predsednika vlade! Izgleda da takvo glasanje građanima jedne članice EU i po mnogo čemu najprosperitetnije zemlje nekadašnje istočne Evrope nije ispod časti, čak ni nakon tolikih izbornih ciklusa u mnogo opuštenijim uslovima od ovdašnjih. Ali zato vidim da su ovi naši, usred dronjave i zapuštene Srbijice, takvo šta već dijalektički prevazišli, pa sve gadljivo frkću na to. Ima se, može se…
Slovenija i Hrvatska, na čelu sa dva Zorana, kanda će učiniti najbolje u okviru mogućeg i dostupnog da se izvuku iz brljotina prethodnika (to važi, dakako, pre svega za Hrvatsku) i da plivaju u uslovima evropske krize. Mi smo svojeg Zorana preventivno ubili (da slučajno ne uradi dovoljno da se ova zemlja bespovratno promeni) i potom prebezbedno ožalili, čuvajući se bilo kakve refleksije ili nedajbože pouke. Sad nam, dakle, preostaje ugodno tavorenje u limbu, ritualno samosažaljenje, jeftini palanački moralizam, beskonačno čantranje bez katarze. I nemoj neko da je slučajno izašao na nekakve izbore i tako to, nema tamo pošteni insan šta da radi! A i opasno je, biće pomračenje sunca, časna reč! I Anđama, i Babaroga, i Drekavac! O promaji da i ne govorimo!
