Ala je udarila ova tranzicija – ne mož disati od svakojakih epifenomena jedne društvene konfuzije… Dobro, možda za koji dan radikali i slična ekipa dobiju izbore, pa se možda – na radost onog Mileta Protiv Tranzicije, koji bogme postade maskota Sumračnije Strane Srbije, one koja, jelte, ne razume ironijski odmak televizijskih autora, nego sve prima zdravo za gotovo… – odmorimo od tih čudesa i belosvetskih novotarija i srećno polegamo nazad u krvavo blato devedesetih, sve rokćući kao srećni mrmoti (ma, ne znam zapravo kakve zvukove ispuštaju mrmoti, ali nisam mogao da odolim da se ne poslužim, ako ništa drugo ono zbog filma Dan mrmota, kao alegorijskog prikaza Večnog Vraćanja Istog). Ili možda fasujemo budističkog pravoslavca Koštunicu, pa dostignemo nirvanistički ideal Savršene Obamrlosti Duha i Tela, što će nas u startu sačuvati od iskušenija i odvratiti od svakog mogućeg greha – plotskog, misaonog ili kakvog trećeg? Do tada, čini mi se prikladni(ji)m da uzgredno notiram tri naizgled sasma nepovezana prošlonedeljna društvena epifenomenčića, a vi ih onda uokvirite u neku zajedničku sliku predizborno–tranzicione zbunjenosti mile nam Otadžbine, ako to bude moguće…
Slučaj prvi: u Novom je Sadu izbila malešna kulturno-politička skandaleska kada je Zafir Hadžimanov, gostujući umetnik ali stalni član ekipe dugovečnog hit-mjuzikla Violinista na krovu, uzeo sebi ljudsko pravo & slobodu da se nakon odigrane predstave obrati publici i javno pozdravi, među ostalima, i Dušana Mihajlovića, predsednika Liberala Srbije, „stranke s kojom će nam svima biti bolje“, kako se Umetnik tom prilikom izvoleo izjasniti, dok su – kunu se očevici – Daske Koje Život Znače zacilikale pod njim od sramote i bruke… Samo igrom nekog neverovatno slučajnog slučaja, građanin Hadžimanov se nalazi na listi kandidata za poslanike upravo narečene stranke. Uprava Srpskog narodnog pozorišta je, jakako, izrazila protest i ogradila se od ovog mestu i prilici neprimerenog političko-propagandnog spota uživo. Slučaj drugi: baš u istom gradu i nekako u isto vreme, građanin Miroslav Srbin (izgovara se s dugim r) izgubio je posao u jednoj privatnoj knjigovodstvenoj firmi jerbo je imao dražestan običaj da na radnom mestu sveudilj igra kompjuterske igrice, a klijenti u hitnji i stisci čekaju s rokovima „za juče“, sve pocupkujući od nestrpljenja. I tako je to nekako taljigalo sve dok nekom baji nije dojadilo pa uslikao Miroslavljev magnum crimen kamerom u mobilnom telefonu, i podastro inkriminisani špijunsko-dokazni materijal Grešnikovim gazdama… Slučaj treći: u Beogradu su dve učenice (striktno po slovu Zakona) izbačene iz Srednje medicinske škole na Zvezdari, i to zbog izazivanja nacionalne mržnje (što je definitivno prvina u ovoj ljupkoj zemlji): vređale su i tukle svoju koleginicu iz odeljenja, Romkinju: jedna joj je rekla da je „mrzi zato što je Ciganka“, a druga pripadnica maloletnog zvezdarskog White Power dueta je na to pridodala da će „doći da joj zapali ono kartonsko naselje“… Sudeći po njihovim dirljivim ispovestima na Vestima B92, radilo se tek o Nevinoj Dečijoj Svađi uz žaljenja dostojnu upotrebu preteških reči zbog kojih se devojčice duboko kaju; iz reportaže „Ekspresa“ (20–21. 12. 2003) proizilazi, međutim, da su devojčice svoju koleginicu sistematski duže vreme šikanirale, inspirisane onim što je u njihovim nedozrelim glavama valjda imalo biti nekakav Rat Među Rasama, ili već tako nešto krupno, zvečeće i isprazno, kao stvoreno za pubertetski angažman…
Tako, eto, izgledaju raznorazne recidivne-recidivističke nuspojave tokom jednog tranzicionog Kratkog Kursa kakvom je Srbija podvrgnuta otkad je ono Novi svetski poredak, sve uz otvorenu kvislinšku pomoć udruženih domaćih izdajničko-plaćeničkih snaga, srušio bratski režim Ševeninžanina Prvog i Ševeninžanina Drugog. Na jednoj strani, lekcija iz pravila igre stranačkog pluralizma i predizbornog fer-pleja: svemu ima mesto i vreme, a Javna Ličnost mora umeti da odvoji svoj građanski politički angažman (na šta ima puno pravo) od svog, u ovom slučaju, umetničkog statusa: pozorišna predstava nije prigoda za predizbornu agitaciju, i basta. Ako, pak, uporno ne ume ili neće da nauči ta bazično jednostavna i logična pravila, mora neko da joj pomogne da ubuduće to ne čini, dopadalo joj se to ili ne. Na drugoj strani, mala lekcija iz „protestantske“ radne etike: tu si da uradiš posao, a igrice možeš da ostaviš za po kući, uz pivo i čips. Osim ako nekako ne dokažeš Gazdama da ti igrice pomažu pri radu: znam, na primer, neke novinare koji su se koncentrisali za posao tako što bi prvo odvalili nekoliko partija tetrisa… Na trećoj strani, politička korektnost i fundamentalna pravila življenja u multi-kulti zajednici: ako ih flagrantno i sistematski kršiš, ili ćeš biti izbačen iz igre, ili ćeš dobiti priliku da – kao kakav kompjuterski virus – zaraziš ceo program, sve do makar teoretskog Pada Sistema.
Razlog zbog kojeg su mi Tri Pričice podsticajne sama je njihova ilustrativnost: u pitanju su Neprilike Tranzicione Konfuzije koje sve donedavno manje-više ne bi bile moguće: prvo smo živeli u partijsko-ideološkom monizmu, a onda u kvazipluralizmu u kojem su režimski Jupiteri mogli da se šepure i propagiraju svugde, a opozicioni volovi ni tamo gde bi to bilo sasvim primereno; u slavljenom, nezaboravljenom i nostalgično prizivanom „ala volem ovaj režim, plata ide a ja ležim“ sistemu, jedina Radna Etika koja se priznavala svodila se na Sistematsko Zabušavanje kao vrhunac kreativnosti i snalažljivosti Našeg Čoveka, vazda radog da se dokotrlja do penzijice-slobodice a da ne ume da ti kaže na šta je to vaistinu strtio prethodne četiri decenije „minulog rada“; u „bratstvu-jedinstvu“ onakvi su nacionalno-rasni incidenti bili oficijelno nemogući (i otuda često ignorisani), a u Slobizmu nisu ni tretirani kao incidenti: u društvu u kojem su mogući Srebrenica, Vukovar ili Hrtkovci, najmanje je važna stvar na svetu to što se nekakve devojčice, mož’ misliti belaja, čupaju za ruse kose uz ritualno spominjanje majke ili čega već… I zato je kanda važno šta će se u nedelju zbiti: hoće li pobediti volja za postepenim čupanjem iz blatuštine – koju nužno prate i ovakve epizodice Velike Zbunjenosti, jer svi u hodu uče Pravila Igre – ili ćemo se vratiti staroj, lošoj Izvesnosti; svako će, dakle, glasati za bolju ili lošiju projekciju sebe samog, pa vi sad vidite!
