Kao kroz maglu sećam se kad smo učili slavnu Cvijićevu podelu na Dinarce, Šumadince i ne znam koga još, ovo je tako dosadno i ničemu ne služi, zaključio je moj pučkoškolski um, ovo će nauka jednog dana odbaciti kao blesavo… Prođe trideset godina, ja dospeo u Ameriku, tamo već čitavo čovečanstvo, svi došli odnekud, domoroci kad god čuju odgovor odakle je ko uzviknu „wow!!!“, puno čuđenja, ali i poštovanja što se preduzeo toliki put do boljeg života (koji život oni vide kao bolji zahvaljujući i toj našoj stalnoj najezdi), počnem sebe da knjižim kao tikvu bez korena, i gle, prijatno beše veoma, kao da sam se ponovo rodio, kad u nekom dokumentu, ne mogu da se setim ni kom, valjda nekom zdravstvenom kartonu ili nečemu za osiguranje pored poznatog i dragog datuma (August, 26, 1952) i drugih mojih đeneralija, stoji reč Caucasian, eto, i Amerikanci mogu da pogreše, ma nisu pogrešili, tako oni nas knjiže, pa dobro, bio sam na Kavkazu koliko i vi, ako hoćete reći da sam Prometejev soj, gorko me precenjujete…
Sve bih ovo bio zaboravio da nije vekovnog zuluma Dinaraca nad našim akademikom Mihajlović Dragoslavom, i kad god nabasam na neku od njegovih žalopojki, svaki put pomislim: daj, čoveče, pišeš kao da je Cvijić izdavao potvrde o rodoslovu, pa su dinarci (ne znam ni kakvim slovom da ih pišem!) prelazili Drinu i po Srbiji na osnovu tog papira grabili najrazvijenije opštine, najnaprednija preduzeća i najlepše devojke koje nedinarsko podneblje ipak ima. Evo malo originalnog leleka: „I ja, pripadajući ovom smoljavom i slinavom svetu Srbije, povremeno poželim da ljudima s planine, kojih zbog njihove fizičke zavodljivosti i prevarnog šarma imam u priličnoj količini i u familiji, poručim da nam se skinu s vrata i da se nose dođavola natrag svojim zaboravljenim gladnim kozama.“
&
Zar zaista nikome osim meni nije stalo da se SANU ukine? Zar je navika kolektiva toliko ukorenjena i okamenjena da niko ne pita čemu ta skupa ustanova uopšte služi?! Šta znači „prevari šarm“ pomoću kojeg dinarci, kao virusi, prodiru u čestite familije?! Da je svaki šarm prevaran?! Ne, njihov je šarm prevaran, a njihova zavodljivost fizička – što se duha tiče, čuvanje koza je njihova vokacija, trebalo bi da im bude i sudbina!
Ne bi li Vlada, koja mora da otpusti hiljade Akakija Akakijeviča (premda potonji nije na časno mesto prepisivača dospeo zahvaljujući članstvu u partiji, te mu se zbog toga izvinjavam) mogla da raspusti SANU, te da ostatke zaklane privrede kurtališe barem tog besmislenog izdatka?! Premijeru ne bi bilo prijatno da liši privilegija tolike mudre glave, ali baš zato što su mudre, one će preživeti, doklen sa činovništvom, radništvom, otpuštenima i nezaposlenima ne zna se uopšte šta će biti. Dakle, ako Vlada ima volje da raspusti SANU, a ne bi da ona bude upamćena po gaženju presvetle tradicije, napisao bih besplatno nacrt zakona o ukinuću SANU-a, dotle predlažem javnu raspravu: „Treba li nam SANU i zbog čega, za boga miloga?!“
Pa nemoj tako, i druge države imaju svaka svoju akademiju… Neke imaju, neke nemaju, ali taman i da je sve zemlje sveta imaju, ja držim da nama ne treba i ne priliči!
Idem na internet, da vidim imam li kojeg istomišljenika. Opa, dvojica! Nećete zameriti da iz vaših opsežnih eseja proberem delove koji idu na moju vodenicu?
&
Šta bi se desilo da država ukine SANU? Da, kako ih je Davičo zvao, kakademici do prvog marta pokupe lične stvari ukoliko ih drže u Knez Mihailovoj, da vrate ključeve od kabineta! Titule im se ne osporavaju, ali akademski dodatak (kakav izraz) više neće dobijati. Ako su se privikli jedni na druge, neka slobodno zakupe neku drugu zgradu, ukoliko ih međusobna povezanost nadahnjuje na nova pregnuća namenjena srpskom i ljudskom rodu, neka i dalje sarađuju, ali kao samofinansirajući. (…) Naše sve siromašnije društvo prijatno bi se iznenadilo shvativši da je bez SANU-a sve isto, da se radilo o pukoj navici. Kojoj? Pa da se osvedočeno mudrima i talentovanima obezbedi svetilište, počasti i redovita natprosečna prinadležnost, a da se od njih očekuje manje nego što arhaično pleme očekuje od vrača! Ne, ne stoji niko na putu akademiku da još nešto istraži ili stvori pa da to objavi, dapače, neki to i čine, Akademija će svako delo štampati i razaslati ga na sve strane, ali ako i ništa ne stvori, zna se šta je akademik. (…) Čemu bi učeni ljudi stremili kad ne bi postojala SANU posle koje ima još samo Aleja velikana?! Akademici, barem oni promućurniji i iskreniji, shvataju da je njihova privilegija izrasla iz predrasude o postupnom i merljivom razvoju koji mora imati zvanični vrhunac, terasu blaženih gde povetarac kao na Tibetu miluje sede brade. Akademija je taština i muka duhu, ali njeni članovi nemaju srca da se samoukinu, dapače, iznutra pomno motre ko sve obigrava i ko se sve oblizuje oko njihove tvrđave, razmatraju molbe, preporuke, biografije, primaju izvestan broj dopisnih članova, nekolicinu prime za stalno, tim sitnim rešetom apdejtuju svoj olimpijski status, podižu rang ustanovi i sebi samima, produžavaju vek jednoj navici. (19. februar 2009)
&
Članovi SANU o vlastitom trošku štampali su letak „Ko smo mi i kakova je narodu polza od nas?!!“
Kako smo samo bili zaslepljeni počastima i novcem kojim nas je obasipao naš sve u svemu neprosvetljeni i siromašni narod, a zauzvrat mu nismo dali ništa! Napuštamo, saborno i zanavek, ovo zdanje koje neka bude sklonište za decu bez roditelja i od danas ne primamo više nijedan dinar za naše naučne i umetničke doprinose! Ako smo i učinili nešto vredno u ovim takođe precenjenim oblastima, to postignuće nam je plata, dosta nam je privilegija, nećemo da umiremo u specijalnoj bolnici za akademike dok naši sugrađani umiru gde ko stigne. (28. maj 2009)
