Može li praznina da bude sadržaj? Može li odsustvo Nečega (zapravo: Bilo Čega) da emanira neku posebnu vrstu punoće? Na ova teška (pata)filozofska pitanja nagnala me, dakako, „naša aktuelna situacija“, pojačana mojim dvonedeljnim odsustvom iz Srbije – koje je, odsustvo, bajdvej, takođe neka vrsta praznine, samo nisam siguran ko je tu ostao ispražnjen, i s koje strane – posle kojeg sam se još jedared zdravo zapanjio šta je sve Otadžbina postigla u mom, njojzi kanda sasvim prijatnom izbivanju.
Evo, recimo, svečano je i radno puštena u promet izbetonirana površina koja je ranije bila poznata kao beogradski Trg republike. I evo, recimo, novinarka Suzana Trninić otpuštena je s posla na nečemu što je ranije bilo umereno poznato kao TV Prva, a sada je neumereno nepoznato i svrhom nedokučivo kao – takođe TV Prva. Uostalom, i ona betonirana površina se i dalje zove Trg republike, tako da imena ovde, vidimo, nikoga ni na šta ne obavezuju. Ona su, štono bi se učeno reklo, „prazni označitelj“.
Da nastavimo u istom tonu, izvesna vrsta praznine može da bude konstitutivni deo punoće, kao što nam pokazuje primer poznate vrste sira: rupe su neodvojivi deo ementalera. Rupe, međutim, nisu nešto što je „veštački“ nakalemljeno kao interventni rez spolja u njegovu punoću, nego su prirodni nusprodukt fermentacije pomoću tri vrste bakterija. Tako je to u prirodi, ali u društvu uloga praznine ume biti sasvim drugačija…
Šta je, recimo, smisao „novog“ Trga republike? I šta je njegov sadržaj? Oni koji su ga smislili, rodili i odljuljali ovakvog naglašavaju, ne bez ponosa, da je upravo odsustvo sadržaja njegova sadržina, jer navodno jedan trg baš tako i treba da izgleda; štaviše, moglo bi se reći da se njegovo trštvo dokazuje upravo time što je lišen svake forme, sadržine i sekundarne funkcije, što je zapravo sveden na određeni broj kvadratnih metara Ničega U Kontekstu. U kojem pa sad kontekstu? U onom koji ga oivičava, i koji mu tako posredno podaruje ulogu i spoljni oblik trga. Jer bi, bez toga što ga oivičava, isto tako mogao da bude aerodromska pista ili bilo šta drugo.
Naravoučenije obesadržinjenja i de-formacije Trga je da je Sadržaj zapravo višak, jer je po sebi rizičan. Gde ima sadržaja, ima i ljudi i ideja i koječega potencijalno opasnog. Tu je fundamentalna razlika u odnosu na ementaler: siru su rupe (tj. ono što ih izaziva) neophodne i podaruju mu specifična svojstva, Trgu, naprotiv, razbokorena praznina oduzima svojstva i svodi ga na bezlični Prostor. Tako da mi na lokaciji nekadašnjeg T. R. više nemamo Trg, nego prosto imamo Prostor (space), suštinski istovetan pustoši međuzvezdanog prostora, samo nešto manji. I s nešto boljim vazduhom.
Odstranjenje Suzane Trninić s TV Prva (kojem je prethodilo ukidanje njene poznate emisije) po naravi je istovetan postupak, što i nije iznenađujuće, jer je ionako produkt istog uma, iste umne matrice. Suzana Trninić je novinarka, prava, profesionalna; ovo automatski znači da je njen rad „naštelovan“ na proizvodnju sadržaja, a taj sadržaj, pak, na proizvodnju i odgonetanje smisla. Prostije rečeno, novinarstvo je u suštini neka vrsta pomagala koje služi publici da se lakše i kvalitetnije razabere u svetu koji je okružuje, da lakše prokljuvi šta se dešava, ko se dešava, te kako i zašto. Samim tim, dobro novinarstvo je prirodni neprijatelj onih koji bi držali ljude u neznanju i slepilu. Međutim, kao i praktično sve televizije s nacionalnom frekvencijom, i TV Prva je, naročito nakon najnovije, vrlo signifikantne promene vlasništva, sve otvorenije zavetovana nečemu što bi trebalo da je drastična suprotnost njenoj pretpostavljenoj misiji: umesto proizvodnje sadržaja (a jedna od osobito nezgodnih osobina sadržaja je da je sadržajan), ona je namenjena proizvodnji i distribuciji praznine. Ona je, dakle, jedna od sve brojnijih rupa u etru, samo što – pošto nije prirodno fermentirala, nego je nasilno zadavljena – nije okružena sirom, nego susednim prazninama, koje zajedno počinju da tvore jedan specifični kosmos brižljivo odnegovane, modelirane i fazonirane (is)praznosti vučićevske Srbije.
Znate li, recimo, neku emisiju na TV Prva? Mislim, ono, baš emisiju? Baš Nešto o baš Nečemu? Koje vodi i uređuje baš Neko? Ne znate? E, o tome vam govorim. TV Prva, ali i njene sestre TV Druga, TV Treća i koliko ih već ima zapravo su tu da do potpunog zagušenja ispune tzv. nacionalne frekvencije Ničime. Zašto? Zato što je Ništa najefikasnija brana Nečemu. Ali, pažnja, to Ništa ne može da bude, kako bih rekao, dobroćudno pasivno ništa, ono koje se tiho šćućuri u vlastitom nepostojanju ne smetajući nikome, nego mora da bude maligno aktivno Ništa, ono koje samim sobom ispunjava ceo prostor, iako zapravo nema ni sadržaj ni svojstva. Ali, rekli smo već: odsustvo je njegov način prisustva.
Primer jednog Trga u gradu koji kao da upravo nadživljava samog sebe i jedne novinarke koja je nadživela i prvu i Prvu televiziju na kojima je radila, vrlo poučno demonstriraju modus operandi tzv. naprednjačkog konzilijuma, rešenog da Srbiji ubrizga totalnu anesteziju: njihov ideal i konačan cilj nije spaljena zemlja, kako misle neki; pre će biti da je to aerodromska pista bez aviona, putnika i pilota, pa i bez aerodroma, negde usred ničega, kao ono tamo kod Kraljeva. I zato je sasvim logično da je za svaki dan s ovom ekipom na grbači Srbija još korak bliže samoponištenju.
