Kada su Juriju Gagarinu na Novom Beogradu javno odšrafili glavu, a zatim i bagerom srušili obelisk-postament, Karići imaju snažnu potrebu da nas neprestano informišu o svom postojanju. Neprekidno nas podsećaju na činjenicu da je Bogoljub ponovo u zemlji zahvaljujući zastarevanju „njegovog slučaja“. No, to nije dovoljno, familija je na okupu i slede novi planovi i monumentalni građevinski poduhvati. Inspiracija je stigla od Arapa i Beograda na vodi, jer je logično da posle Belorusije i Rusije, BK Group-a konačno počne da gradi u sopstvenoj zemlji. Tako je nastala vizija raja na zemlji, svojevrsne Utopije koja će niknuti na Makišu. Tu će se roditi grad u gradu, mesto satkano od kosmičke energije – koja će se prenositi bez žica, pogađate –Tesla grad!
U savršenom krugu, sa velikim zgradama između kojih se na 3D animiranoj kompjuterskoj simulaciji šetaju neki bezbrižni ljudi. Pomislio sam u prvom momentu da će to biti mesto gde će se cela familija Karić, inače sklona zadružnom životu, skućiti na jednom mestu, nalik na spot koji sam video dok je Bogoljub bio u egzilu. Tamo su imali Gradić-Karić, niz vila rustika u sibirskoj zimi, gde su posle napornog posla uživali na bazenu, uz votku, saunu i skakanje po snegu. Tu se čeličila ideja o Tesla gradu, mestu gde kao na subotarskim posterima večno traje proleće.
Čuo sam da će i budući metro, za koji je vlast prikazala buduće karte, imati čvorište baš tu, blizu vodozahvata za Beograd, gde je danas pusta ledina.
Nisam se začudio što se pred emitovanje svake epizode serije Nemanjići, nedeljom na RTS-u prikazuje taj promo-film za ponosnog sponzora serije (ili se to zove Prijatelj, ili najbolji Prijatelj, ili Kum) –Tesla grad!
Dok se pred našim očima na malim ekranima rađa srpska kraljevina, gledamo tu viziju porodice koja sebe očigledno vidi kao naslednike Nemanjića.
Neobično je što glas koji se pojavljuje u tom propagandnom filmu pripada voditelju Dnevnika, što je po zakonu o oglašavanju nedopustivo, što je u Srbiji manji problem, a veći je značenje tog kontinuiteta. Imate, dakle, Dnevnik javnog servisa posle kojeg isti glas pripoveda o Tesla gradu Braće Karić i onda kreću Nemanjići. Svojevrstan letopis naših dana.
A granica je bukvalno – kosmos! U dodatku koji je osvanuo u dnevnim novinama pod skromnim naslovom „BK – Dana Holding, na krovu sveta“, opisan je graditeljski kosmos, sa milionima metara armature, tonama betona, milionima metara cevi za kanalizaciju i vodovod. Više od 5 dužina Velikog kineskog zida, 70 Keopsovih piramida, 164 Ajfelova tornja i konačno – pola miliona zasađenih stabala, što je milijarda i 200 miliona litara kiseonika za zemlju, dovoljno za 6000 godina života… Pitam se kako bismo disali da nije Karića, mada nije precizirano da li je sav kiseonik samo za familiju ili ga dele sa ostatkom živog sveta na planeti. Hvala vam, dakle, za vazduh koji dišem, šta drugo da kažem.
Možete pomisliti da je ova megalomanija osobenost naše male privrede, koje okolnosti i politička volja mogu naduvati do kosmičkih proporcija.
Potemkinova sela ipak nisu samo naša realnost. Mnogo je strašnije kada premijerka Britanije, gospođa Tereza Mej u obraćanju naciji objašnjava razloge zbog kojih je izvršeno bombardovanje Sirije. Samo nekoliko dana ranije, ista ova gospođa je trezveno izjavljivala da je gospodin Tramp nije ubedio u postojanje razloga za vojnu akciju. Međutim, dok su avioni Amerike, Britanije i Francuske lansirali projektile, Tereza Mej je prvi put u istoriji jednu vojnu akciju opravdala „izveštavanjem medija“. Bukvalno je rekla da „na osnovu izveštavanja medija postoji velika verovatnoća da postoji hemijsko naoružanje“. Velika Britanija je, kao i SAD, uspela da zaobiđe raspravu u Parlamentu i Kongresu, uz klimavo objašnjenje državnog tužioca o „moralnom pravu da se interveniše“. Dakle, posle Srbije gde je bombardovanje prošlo bez odobrenja Saveta bezbednosti, sada je legitiman razlog – izveštavanje medija. Savremeni svet je shvatio da se Tviterom može obaviti celokupna medijska priča u vezi sa bombardovanjem, što je Donald Tramp i dokazao. Dakle, spoljnu politiku i diplomatiju je zamenio nalog jednog čoveka na društvenim mrežama, a moralno opravdanje se pronalazi u utisku posle izveštavanja medija. Pre provere, pre međunarodnih komisija i istraživanja na terenu. Već sutradan, u medijima smo videli ljude u Siriji kako šetaju oko ruševina gde su, navodno, postrojenja za izradu ili skladištenje hemijskog oružja. Neverovatno – oni su živi!
Ta potreba da se stvarnost konstruiše, a koja je vidljiva u ova dva primera, kod nas i u svetu dovodi u pitanje celokupno poverenje u medije i njihovo izveštavanje. Svejedno je da li vam na javnom servisu prikazuju viziju građevinskih preduzimača zainteresovanih da prilagode liniju budućeg metroa, ili da u orkestriranom i loše režiranom spektaklu najave i opravdaju bombardovanje jedne zemlje. Na sreću, za razliku od Srbije, gde je upravo televizija bila cilj, u napadima na Siriju nije bilo žrtava. Naš horor film je trajao nekoliko meseci i imao više nastavaka. Pošto je koncentracija TV publike od 1999. do danas opala na nekoliko minuta, rat je trajao samo tokom vikenda. Proglašena je pobeda i danas su projektili bačeni na Siriju bajata vest. Ostaje samo potreba da se Potemkinova sela, bila ona Tesla grad ili postrojenja za hemijsko oružje, uvek raskrinkaju. To mu dođe, što rekli Britanci – moralna obaveza.
