Nebojša Čović vraća se kući kao pobednik. U neka bolja vremena za tu priliku bio bi upriličen ceremonijalni doček, a Čoviću ne bi izmakla titula kneza od Bujanovca, viteza od Cerevajke, ili nešto slično. Ovo je prva srpska pobeda posle ko zna koliko vremena, ali nikome izgleda nije do slavlja i veselja, pošto su u međuvremenu mnogi katastrofalni porazi trijumfalno proslavljeni i opevani. Osim toga, neko će reći da ovo baš i nije bila prava pobeda, nije bilo velikog boja i pogibije, nego više diplomatskog natezanja, a ne može se reći ni da su na dobitku samo Srbi, nego i Albanci, barem civili.
Ovde je u pitanju toliko suštinska promena ponašanja da to predstavlja bolju vest i od samog Petog oktobra. Ono što je dobijeno ili spaseno nije samo to parče teritorije koje ne izgleda veliko, pogotovu ako se setimo šta sve nije u Srbiji a bilo je planirano, od Karlobaga naniže. Dobili smo, pre svega, drugi obrazac rešavanja problema. Za razliku od Miloševićeve, Čovićeva formula je civilna, ne polazi se od pucanja kao prvog i osnovnog načela, kao cilja do kojeg svaki spor mora dovesti.
Postupajući suprotno u Beogradu uvreženom uverenju da su u sporovima s Albancima od najveće vajde istorijske knjige, narodne pesme, Crkva i Akademija nauka, Čović se usudio da ode na teren i ostane tamo koliko god je bilo potrebno. Već time je prekršio prvo pravilo koje je glasilo: ne prilazi blizu jer ćeš doći u iskušenje da poveruješ očima umesto mitu, pa nećeš ništa shvatiti. Bivši gradonačelnik Beograda pristupio je svojem zadatku hladno i trezno, kao da je u pitanju komunalni problem, a ne sama suština nacionalnog bića.
Usudio se da u obzir uzme pre svega zatečeno stanje, a ne neku tačku u vremenu gde se dodiruju i mešaju istorija i legenda. Imao je pred sobom žive ljude, Srbe, Albance, civile, vojnike, žene, decu, i nije zažmurio da bi video samo večne neprijatelje. Umeo je da napravi razliku između onih koji pucaju i onih koji se plaše i da svakome pošalje poruku kakvu zaslužuje. To je bio slučaj na kojem je Srbija morala da pokaže međunarodnim faktorima kako ume da se uzdržava od prekomerne sile i gradi međunacionalno poverenje, a kriterijumi su sigurno bili posebno strogi.
Položili smo, to jest Vlada, odnosno Čović, i taj uspeh je verovatno vredniji od bilo čega drugog što je nova vlast do sada uradila, jer sve drugo je bilo lakše. Čović nije propustio nijednu priliku da napravi dobar gest prema Albancima. Pošto je poginuo jedan od gerilskih vođa ‘kapetan Leši’, Čović se setio da pohvali njegov doprinos rešenju problema, što je impresivno, ne košta ništa a mnogo donosi i vodi ka pomirenju. Izgleda lako i prosto, ali takve stvari ovde odavno niko nije radio.
Mada se svi ovde još uglavnom uzdržavamo od pohvala bilo kome, Čović svakako oseća da se iz južne Srbije vratio na velika vrata i da se njegova reč sad malo bolje sluša. Mora biti da su mu i ambicije porasle, ali za sada se ne vidi da svoj uspeh želi hitno da namaže na hleb. Naprotiv, kao da mu je malo terenskih poslova, pojavljuje se s nekim idejama za Kosovo i kao da se kandiduje da i to reši. Pominjanje podele, makar samo u formi entiteta, ovde iz misterioznih razloga još zvuči bogohulno, ali ako ni Čović sad ne može ili ne sme da krajnje odlučno i jasno lansira tu ideju i pridobije opštu podršku za to, onda je stvar prilično beznadežna.
Može biti da je kosovsko pitanje za Srbe ipak toliko bolno i toliko opterećeno mitskim naslagama da se oko toga nikad, ni s kim neće moći razložno pregovarati, nego će morati da se izgubi u celini, konačno i neopozivo. Ako ni Čović posle uspeha u južnoj Srbiji, ni DOS posle totalne pobede, neugrožen i neosporen, nisu u stanju da kažu da je Kosovo izgubljeno, da se možda može zadržati samo jedno malo parče i da i oko toga treba uporno pregovarati, onda na toj temi svi ostajemo Miloševićevi zarobljenici.
Sad kad se pokazao i stekao izvesno poverenje i Albanaca i međunarodnih faktora, Čoviću bi trebalo dati odrešene ruke da se oproba i na Kosovu. Ali, ako od toga ne bude ništa, ako se Čović okrene prestoničkoj politici, moglo bi se pokazati da je u međuvremenu postao treći čovek Srbije. Pitanje je, naravno, da li Srbiji uopšte treba treći čovek ili su joj i dva premnogo, pa će jedan morati da se skloni.
Ako već niko nema živaca da izdrži ovu mirnu koegzistenciju, ovo dosadno nenapadanje između Đinđića i Koštunice, ako se njihov sukob na sve strane proriče i priželjkuje, ako se, dakle, pokaže da se ne može izbeći, onda mi se čini da bi faktor Čović morao postati važan i koristan. On nema veliku stranku, a i to što ima zove se Demokratska alternativa, što ne znači skoro ništa i ne uklapa se u poznate ideološke kategorije. To znači da je Čovićev politički profil veoma neodređen, što je u neskladu s njegovom novostečenom težinom i prestižom. On bi mogao biti blizak i Đinđiću i Koštunici, a još lakše bi mogao stajati za sebe, kao treća noga, kao neko ko je van tog spora, ali je čovek za najteže zadatke.
Da li bi Čović mogao da dobije ili izbori ulogu stabilizatora koji se pomera između dve strane, održava ravnotežu i spasava DOS dokle god ga treba spasavati? Ako je potrebno, on bi to valjda umeo, mada političke igre znaju da budu mnogo zamršenije od svega s čim je imao posla oko Preševa i Bujanovca. Šta ako se uskoro s uzdahom seti tih lepih vremena kad se jurcao po šumarcima s kapetanom Lešijem?
