Bio sam već počeo da brinem hoću li naći temu za jubilarni broj (čak sam punonadežno i sugestivno pitao jednog od mojih nadređenih hoće li hiljadito „Vreme“ biti kao novogodišnji broj, gde usled mnoštva reminiscencija i rang-listi kolumne nisu potrebne), kad eto ti ministra Čiplića da prkosno izjavi kako dok je njemu na ramenu glave neće onaj nevladin Miletić postati poverenik za ravnopravnost, DS će dati boljeg kandidata, makar taj treći čovek i ne bio iz njegovog tj. Čiplićevog kabineta, jer je prethodni konkurent ukletome Miletiću bio savetnik ministra za manjinska prava tj. samog Čiplića, glavom i bradom.
Zaista, ako je DS prežalio ministrovog pomoćnika, zašto NVO (ne bih ni znao koliko ih je da ne bi slučaja Miletić!) ne dignu ruke od Miletića?! „Poverenik za zaštitu ravnopravnosti ne treba da brani interes pojedinih manjinskih grupa, već da od diskriminacije štiti sve građane!“ – prosvetlio nas je Čiplić. Tako je, g. ministre, kao što se u začecima demokratije preterivalo sa pravom većine, tako su sad manjine izbile u prvi plan, i od vas je baš lepo, iako platu primate da biste brinuli o manjinama, što smatrate da i one koji nisu manjina neko treba da štiti. Ako to bude osoba koja je vaša desna ruka utoliko bolje, vi bdijete nad manjinama, vaš savetnik motri da većini nešto ne usfali i svima lepo. Taj je blistavi zamysel propao, vaš se štićenik i sam povukao, ali vi i dalje grmite kako će DS naći dobrog kandidata, doklen Miletić ne može da se prodobri kad je već jednom žigosan kao osoba koja ne ispunjava uslove konkursa: „Kako će neko za koga je konstatovano da ne ispunjava sve uslove izbora, pre svega nema potrebno desetogodišnje iskustvo u poslovima pravne zaštite, to ispraviti u roku od nekoliko nedelja?“ – pita se ministar Čiplić. Pa, ili da sačekamo koju godinu da Miletić stekne nedostajuće iskustvo, ili da njegov dosadašnji staž proglasimo beneficiranim, da mu se godine prakse koju je ipak imao računaju dvostruko, kao partizanima i četnicima!
&
U okviru svojih naravno ograničenih i amaterskih mogućnosti a shodno potrebama moje novinarske službe ukazao sam na brojne primere neravnopravnosti od kojih navodim one koji su opstali u mom varljivom sećanju.
Ambasadorka koja sa UNESCO-om treba da sačuva, opravi i povrati srpsku baštinu diskriminisana je: političari su stanove dobijene od države otkupili po bagatelnoj ceni samo poradi toga što su ti stanovi bili u Beogradu a ovaj iznajmljen za sedam hiljada evra je u Parizu.
Čoveka ušavšeg u apoteku ili u prodavnicu da kupi možda samo jedan lek tj. samo jedan beskvasni graham zlostavlja osoba koja je došla na red, gde se predomišlja, pišmani, raspituje se o poreklu, hemijskom sastavu pojedinog zrnevlja, o načinima njihove pripreme te o neželjenim efektima. U Americi imate zasebnu kasu ako ste kupili manje od deset stvari, kod nas ste kao osoba štedljiva, skromna i ćutljiva ostavljeni na milost i nemilost drukčijima. Jesu oni pre vas došli na red, ali pošto su prodavačicu da tako kažem uzurpirali deset minuta, morao bi neki alarm da zazvoni, da u taj mah plati to što je dotad poručio i da ode on malo na rep reda, ako hoće još nešto, kako bi tog dana još neko nešto pazario.
Predsednik opštine kome kupe auto za šezdeset hiljada evra, uzmimo da je iz Pirota, premda je svejedno, dovodi ostale predsednike opština u neravnopravan položaj.
Čak i kad bi predsednici opštine dobijali zakonom određeni isti model, recimo „audi 6“, u neravnopravan položaj bili bi dovedeni direktori javnih preduzeća i predsednici upravnih odbora koji se vozi u „oktavijama“ starim i po četiri godine.
Kad državna komisija o državnom trošku traži kosti streljanog četničkog komandanta, ona sve druge osobe kojima se groba ne zna diskriminiše, pa makar te osobe ne bile ni izdaleka tako slavne pa možda ni streljane kao taj komandant. Utoliko štaviše gore: em su za života bili niko i ništa, em se sada ne zna gde su im zemni ostaci.
Kad država podeli specijalne penzije umetnicima, sportistima i akademicima, ona ionako neravnopravne svoje podanike, nedorasle muzici, književnosti, tenisu, plivanju i nauci dovodi u još neprijatniji položaj govoreći im da su nusprodukt evolucije i da bi bez te njihove odvratne prosečnosti naša država u svetu uživala neverovatan a posve zaslužen ugled.
Kad država da skoro celokupnom stanovništvu slobodan dan radi što masovnijeg odlaska na patrijarhovu sahranu, ona pripadnike drugih vera dovodi u nedoumicu: hoću li i ja imati slobodan dan i prevoz do Beograda ako jednog lepog dana umre moj verski poglavar. Da i ne govorim o samim tim poglavarima koji se kraj svestranog duhovnog odgoja ipak sitnosopstvenički upitaju hoće li njihov sprovod biti tako krasno organizovan.
Čak i kad bi država za sve verske glavešine i vođe sekti sačuvala isti aršin – kad će slobodan dan dobiti neznabošci i kojekakvi jeretici, otpadnici od vere kojima je odlazak na posao jednako mrzak kao i bogomoljcima?
Ukazivanjem onolikih počasti Medvedevu, brzomontiranjem spomenika Puškinu i dovođenjem stotine trubača svi prethodni i budući gosti dospeli su ili će dospeti u podređen položaj, onolikim klicanjem Dvadesetom oktobru svi ostali praznici takođe su ispali bledi i nevažni.
Ne preporučujem se za poverenika, ali, priznajem, bilo bi mi toplo oko srca kad bi me neko od ljudi bliskih DS-u onako poizdalje upitao bih li kao nestranačka ličnost pristao…
