Tito izgleda nije uopšte sahranjen osmog maja! Kolosalna prevarancija odigrala se naočigled čovečanstva, sve su države na sprovod poslale svoje najbolje sinove – prosečni sinovi i kćeri naravno da nisu mogli lično prisustvovati sahrani i žalili su ispred televizora, a naši su, svima ispred nosa, u lažni grob spustili prazan kovčeg! Pre deset dana čitao sam o Titovim protivatomskim lagumima ispod vile proteranih Karađorđevića, podzemnu Nojevu barku opština Topola rada je da pretvori u turističku kak se veli atrakciju, napisao sam da je sklonište možda izgradila dinastija, a da je Tito došao na gotovo, samo je adaptirao i legalizovao objekat – misterije su Maršala pratile za života i ne jenjavaju ni danas, te otkud mu prsten, od Staljina ili od prevodilačkih honorara, te da nije iz Kumrovca, te da ga nisu rodili njegovi roditelji koji su imali tri kćeri, po drugoj verziji Brozovi uopšte nisu imali dece, pa se pričalo da je poginuo kao austrijski kaplar, a komunistička internacionala da nam je svog čoveka podmetnula kao sina Zagorja, Tito ne zna da pliva nego ga ronilaci drže odozdo, a snimatelj „Filmskih novosti“ hvata samo njegov tobožnji kraul i zapenušano more… I samo njegovo lovačko umeće dovođeno je u pitanje: zar bi obezbeđenje dozvolilo da mu medved priđe na deset metara, da ga Tito promaši, ili da samo rani mečku koja u blizini pri tom ima i mečiće, ne, i srndaće snajperisti drže na nišanu, i čim Tito promaši, oni plotunskom paljbom rešavaju stvar…
Taman sam zaboravio da je Kuća cveća teška krivotvorina, da posmrtni ostaci ko zna gde su, sad je i sam datum tog lažnog ukopa doveden u pitanje: nije bio sahranjen osmog maja, otkud sad to, zato što je sve drugo bilo javno, samo nismo videli sadržinu kovčega i nije u raku bila položena kamera JRT koja je mogla tu ostati zabetonirana na vjeki vjekov! Pa šta bi se, dobri ljudi, dobilo lažiranjem datuma ukopa? Da se smrt vlastodršca malko kasnije objavi, dok se pravni naslednici ne snađu i ne organizuju, to mi je još đene-đene, kao kad neki porodični parazit i ne prijavi da mu je mati umrla, nego je stavi na hladno i prima njenu penziju, u početku još planira da je u dogledno vreme proglasi mrtvom, a onda se na novonastalu situaciju i na redovan prihod privikne te tako živi možda i godinama…
&
Tita se sećam od svoje možda pete ili šeste godine, neko je pričao, ne meni, ali sam i ja čuo, kako je deda Steva Kurjački posle Oslobođenja opsovao Maršala i to u Beogradu, dok je kolona prolazeća pored stana njegove sestre Kate – Kata, sa neobično kratkim prvim „a“, nikog drugog ne znam da se tako zvao – klicala „Tito-Tito“, kao što će Špančići (Špančad?) u filmu „Doviđenja na nebu“ skandirati „Franko-Franko“ čekajući da Generalissimus projezdi; deda Stevu sam cenio i voleo, istoriju NOB-a nisam poznavao, tako da se Josip Broz u mom životu možda i prvi put pojavio kao neko ko zaslužuje da bude opcovan. Deda Steva je bio oženjen sestrom mog dede, Spasinkom zvanom Pasika, živeli su ukoso preko puta naše kuće, ja sam ga oslovljao po imenu, takmičili smo se, na njegov predlog, ko će koga jače udariti po dlanu, on je mene udarao sa dva prsta, ja njega celim dlanom, šaka bi mi bila sva crvena, ali sam smatrao da pobeđujem, moja je baba Tina u miraz između ostalog donela sto i stolice od masivnog drveta, imam ih i sad, ništa se nije rasklimalo ni iskrivilo ni nakon devedeset godina, baba bi sela u stolicu sa koje je stopalima jedva dodirivala pod, Steva koji je tada imao pedeset i koju godinu uzeo bi i stolicu i šurnjaju i nosio je žustrim korakom po sobi: „Spusti me, Stevo“, molila bi ona držeći se za rukohvate kao da je u zaukanom sjedalu ringišpila – „nečitav si i bio i osto!“, pa sam čuo da je Živa Torački Maršalovu sliku namazao blatom usled čega je iz Zrenjanina doletela UDBA kojoj je prestupnik, još neotrežnjen, rekao: „Ljudi, ja sam ga puderiso!“, nisam dakle rastao okružen idolopoklonstvom, pre bi se reklo naoborot, pa ipak, od Ljubiše i Mileta koji su uveliko išli u školu saznavao sam mic po mic da je Tito neka vrsta našeg cara, tu će već početi prve naše rasprave da li Tito ima platu („šta će mu plata kad ima sve, kad je sve njegovo“); deda mi je pravio kvalitetne, da ne kažem baš profesionalne bičeve i kad bi bič bio gotov proverio bi još jedared koliko je bičalje elastično, koliko je zvučan švigar: „Evo ti, ni Tito nema taki!“ – „Pa deda… Ima sigurno sto bičeva, i to sarački opletene, ima bisere, a ne gombu od streke…“ Deda nije Tita psovao ni puderisao, ali kao da je izostajalo strahopoštovanje koje sam primetio kod Ljubiše i Mileta.
&
Jedne smo godine sve časove fizičkog potrošili na pripreme za slet do kojeg nije nikad ni došlo. Mislim: za nas nije ni došlo, nismo savladanu koreografiju ni pred kim izveli. Odvojeni od voljenog fudbala vežbali smo sa drvenim palicama, jednakim kao što su radnici, seljaci i poštena inteligencija bili svi jednaki, verovatno smo bili poslednja rezerva za slučaj da se neka druga škola razboli, otkud znam.
&
Nekoliko dana uoči 25. maja stigla je u Farkaždin Štafeta, to jest Štafetine devedeset devete tete dete koje biće uručeno u Zrenjaninu, zar je i sreskom komitetu tog dana rođendan, zar Štafeta nije jedna?! Jeste ona prava jedna, ali je ova sreska, tako dakle, neće ni stići na stadion JNA, pa čiji smo pioniri, Titovi ili predsednika opštine?! Tada sam shvatio koliko je drug Tito zapravo nedostupan, nećemo ga dodirnuti ni preko Štafete na kojoj milioni naših najiskrenijih otisaka treba da se spoje sa jedinstvenim Titovim otiscima kao što su njegov rođendan i Dan mladosti srasli u praznik kakav nisu imale ni razvijene države.
