Iz nekih razloga, oni iz vranj(an)skog Jumka – industrije šarenih krpica za pokrivanje tela – izgleda su rešili da se pretplate na periodično pojavljivanje u ovoj rubrici. Odnosno, nije da su se oni svesno kandidovali za to, nego neki njihovi postupci i ideje, hoćeš-nećeš, imaju takav simbolički naboj koji ih prirodno smešta u kontekst ovih razmatranja „ideoloških“ simbola sadašnjosti… Pre nekog vremena, sećate se, Jumko/Yumco je bio optužen da proizvodi maskirne uniforme za Mrske Neprijatelje iz UČK-a, da bi se posle, izgleda, ispostavilo da se radi o odeći za lovce, „pejntbolere“, maskirne manekene i ostale pucače-rekreativce kakvih ovde ima tušta i tma (mimogrede: zna li neko šta su zapravo tušta & tma?! Meni zvuče kao imena senegalskih domaćica). Sada se, evo, vranjska firma našla u centru pažnje zbog ekscentričnog postupka njenog generalnog direktora, građanina Vladimira Janjića, koji je – nezadovoljan recentnim poslovnim rezultatima kuće – sve svoje saradnike i, uopšte, sav visokoobrazovani i rukovodeći kadar dao testirati na glupost, tj. podvrgao ih testu inteligencije, urađenom u saradnji sa tamošnjim Tržištem rada. Nikoga, jakako, ne možete i ne smete naterati da se podvrgne nečemu ovakvom ako neće, ali samo su se dva menadžerska junaka našla da odbiju da reše pitanja od kojih je verovatno i ono najlakše – ono koje vas kvalifikuje za mlađeg pomoćnika noćnog portira – znatno složenije od bilo kojeg koje se može čuti u legendarnom kvizu „Da li želite da postanete multimilijarder uprkos tome što ste evidentno retardirani, a vaše znanje o svetu oko vas ne prevazilazi raskošne spoznajne horizonte prosečnog ćurećeg mladunčeta u nekoj jagodinskoj avliji, i to nakon što je već dekapitirano i pretvoreno u parizer“… Stara izreka kaže da se još niko nije žalio da je bio zakinut kada je Bog raspoređivao pamet među ljudima, ali Problem nastaje kada neko poželi tu vašu pamet da vam izmeri, metodologijom koja ne mora nužno da vam se dopadne.
Skeptičan sam prema raznim testovima te vrste i tome sličnim instant-psihologičarskim trikovima (koji su u XX veku postali unosna industrijska grana, s kontroverznim učincima), kao i prema olakom numeričkom, „kvantitativnom“ premeravanju nečije inteligencije, utoliko pre što se danas smatra da jedna, „opšta“ inteligencija zapravo i ne postoji; uprkos tome, u Janjićevom potezu ima nečega što predstavlja zanimljiv breaktrough, odvažni komandoski upad u svet Ustaljenih Vrednosti u ovom parčetu sveta. Sama činjenica da je Šef nezadovoljavajuće poslovne rezultate doveo u neposrednu vezu s količinom, kvalitetom i „rasporedom“ – te načinom upotrebe, dakako – pameti i znanja u svom upravljačko-kreativnom timu, ovde predstavlja svojevrsnu inovaciju. Tačnije, novum nije samo to saznanje – to je ravno otkrivanju tople vode – nego svesno, aktivno povlačenje sasvim praktičnih konsekvenci: nije dobro – daj da vidimo gde je krečana. Ovde namerno ostavljam po strani mogućnosti zloupotrebe ovakvih akcija (koje uopšte nisu zanemarljive), koncentrišući se na njihov izazovni aspekt: ideja o proveri pameti, naime, „revolucionarno“ ruši duboko ukorenjeni tabu neprozirnosti i mit o Kolektivnoj Pameti (kojoj je Kolektivna Glupost prirodno naličje), i tako uvažava inače do banalnosti notornu činjenicu kako su pamet i znanje – u sadejstvu sa vrednoćom i poštenjem, po mogućstvu – zapravo jedini relevantni kriterijumi za procenu vrednosti „radnog čoveka“ koji pretenduje da nečim upravlja, o nečemu odlučuje ili nešto kreira. Ovo, pak, udara direktno u, reklo bi se, višemilenijumsko Stanje Stvari, toliko ukorenjeno da neko drugo i ne pamtimo: prvo je decenijama važilo ono „Možda je Mika, Pera, Laza imbecil, ali je Član Partije i voli druga Tita do imbecilnosti, tj. krajnje iskreno!“, da bi potom zavladalo ono „Možda je Mika, Pera, Laza glup kao četa prvoklasnih ćuskija, ali je Dobar Srbin-Patriota i mrzi Novi svetski poredak udruženom snagom svih svojih devet IQ-poena i iz samog muljevitog dna svoje slovensko-pravoslavne duše!“. U oba slučaja, mogao si Miki, Peri i Lazi samo da pljuneš pod prozor: kad jednom uzjahaše, više ne sjahaše. To što oko njih sve spektakularno propada samo je dokaz više da su ovi na Pravom Putu, a i svi mi sa tj. pod njima.
O kontroverznom potezu direktora ove firme za krpice sigurno će se još dosta raspravljati, ali ne bi bilo pravedno zanemariti onaj dražesno tranzicijski udeo u ovoj priči: bio „dobar“ ili „loš“, ovakav se postupak Jumkovog direktora nije mogao zamisliti izvan i mimo onog društveno-političko-ekonomskog konteksta koji deklarativno teži (re)uspostavljanju liberalno-individualističkog poretka. Ljudi odrasli sa pogrešne strane Gvozdene zavese detinjasto su zamišljali kako je kapitalizam isto što i Dembelija u kojoj biju ko neće da uzme na poklon novi model mercedesa, raskošnu kućicu u cveću i sve ostale Životne Radosti iz ciklusa tapetnih prizora Liberalne Utopije. Megjutoa, ta priča nije „laž“ i „imperijalistička propaganda“, ali ona ima i drugu stranu: zamamnu proklamaciju „niko vam ništa ne zabranjuje“ treba čitati ovako: „niko vam ništa ne garantuje“! Ponajmanje onaj mercedes; može, ali prvo da zaslužiš. U protivnom, snađi se u metrou – za spavanje, mislim. A imaš i Armiju spasa, zlu ne trebalo. Sloboda je hladna, ne zaboravite… To nigde ne piše u liberalnom EPP–u, ali to je tako. Ta je njena hladnoća, ta ravnodušnost granična sa bešćutnošću, vekovima nadahnjivala razne Popravljače Sveta da joj potraže alternativu (po svaku cenu!), što je bilo sasvim razumljivo i neizbežno – kapitalizam prvo stvara svoje dušmane, a onda ih jede… – kao što je i Slom Utopijske Alternative bio sasvim logičan i žalosno predvidljiv. Nama je, dakle, zapalo u deo da živimo nakon Sloma Utopije, pa kako nam bude.
Ne verujem da je građanin Janjić baš o svemu ovome dumao kada mu je na pamet – kažu da je i svoju izmerio, ama još ne objavljuje rezultat! – palo da testira otpornos’ na glupos’ svojih saradnika, ali je svakako postao učesnikom jednog ireverzibilnog procesa, kojem će i naše otromboljene slovenske duše morati da se prilagode, ma koliko im to teško padalo; nije, uostalom, slučajno što je baš Rus Gribojedov onomad napisao delce Teško pametnom… A i vreme je, brate, da Mika, Pera i Laza odu u pemziju! Rezultati testa ionako ostaju među nama.
