Srbija je pre samo desetak godina bila slobodna zemlja za sve, ili skoro za sve. Nije bila slobodna jedino ako si baš toliko nastran da ideš da govoriš na tribini Peščanika, pa ti ni to nije dovoljno, nego potegneš baš u, recimo, Aranđelovac (kao ja). Ili Futog. U svim drugim slučajevima, tj. ako nisi Peščanikovac i ne ideš po brendiranu kiselu vodu i još brendiraniji kupus, široko ti polje. Idi gde hoćeš, pričaj šta hoćeš.
Izgleda da je tome došao kraj, ili se bar na tome radi. Medijski javni prostor je maksimalno moguće glajhšaltovan, sada se prešlo i na „terenski rad“: više ni lično, oči u oči, nećeš moći da se obraćaš onima koji sebi dozvoljavaju Zlomisao oponiranja. Iz nekog razloga – tjah, izgleda da mi je karma da privlačim nevolje – opet sam iz neposredne blizine gledao logističke pripreme za ukidanje svake slobodne rasprave učestvujući na tribini u Pančevu, čiji je „glavni“ gost bio Saša Janković. Tretman koji je uvežbavan na Jankoviću u radikalnijoj je varijanti – jerbo se „situacija intenzivira“, kako lepo kaže jedan poučni filmski klasik o staljinizmu – sproveden pre neki dan u Smederevu, na predsedničkom kandidatu Jeremiću Vuku. Što ne znači da Janković neće ponovo doći na red, sad kad je i zvanično kandidat.
Enivej, šta se to u Smederevu dogodilo? Pogledajte na Jutjubu, vrlo je poučno… Izvesna grupa građana, strateški raspoređenih po sali, bila je tvrdo naumila da glasnim upadanjem u reč, vikanjem i raznim drugim formama organizovano kretenskog ponašanja minira, pokvari, obesmisli, a po mogućnosti i prevremeno prekine Jeremićevu tribinu.
E sad, u redu, dešavalo se to, rekoh, i ranije, uglavnom od organizovanih ekstremno desničarskih grupa. Mada, na kraju krajeva, i ono s Peščanikom u Aranđelovcu organizovala je, među ostalima, najmanje jedna stranka koja je tada bila na vlasti (Nova Srbija; zanimljivo, glavni je tu bio Dragan Jovanović iz Topole, sadašnji otpadnik od Velje Ilića, zarad preintenzivne svoje ljubavi prema Vučiću). Pa ipak, ovo sa Janković-Pančevom i još više Jeremić-Smederevom je međaš: od ove tačke Srbija ili počinje da otklizava u otvorenu diktaturu više erdoganovskog nego orbanovskog tipa, ili pak počinje da izlazi iz agonije i vraća se boljoj verziji sebe; ovo potonje, naravno, samo pod uslovom da na izborima najuri unutrašnjeg okupatora, kojem nije dosta što je uzaptio celu Srbiju kao da mu je lična dedovina, nego bi da razgaćeno galami i po retkim oazama preostalim za neko drugačije razmišljanje, opredeljenje, stav.
Kako je, srećom ili nesrećom, Srbija mala zemlja, suštinski kao nekakva varošica u kojoj se svi znaju, brzo se pokazalo da je glavni „provokator“ u Smederevu bio izvesni Tešić Ivan, koji se g. Fejsbuku pohvalio da je aktivista (neki kažu šef) Gradskog odbora SNS u Pančevu i koordinator SNS omladine za celu Vojvodinu.
Za one koji ne znaju, Smederevo je od Pančeva na manje od tri frtalja sata vožnje: Bavanište, Kovin, most na Dunavu, i eto te. Idealno za političko-kontramitingaški turizam, sa sendvičem ili bez njega. Botovanje u offline verziji, ako hoćete tako. Dušu dalo za tehnički slabije potkovani naprednjački kadar, poput onih što su im one pokretne stepenice u Terazijskom prolazu bile nerešiva enigma.
„Akcija Smederevo“ žanrovski je potpuno ista stvar kao i onaj famozni „ilustrovani voz“, koji je ista ta ekipa poslala na Kosovo, s trajnim zadržavanjem u Raški. Samo što je jedno ciljano pravljenje sranja na diplomatskoj bazi, a drugo na unutrašnjepolitičkoj. Cilj i jednog i drugog u osnovi je destrukcija, rastakanje svih kriterijuma normalnog političkog ponašanja, svake šanse da Srbija ponovo postane zemlja slobodne i neograničene javne debate, i mesto gde se na vlast dolazi i sa nje odlazi bez drame i kataklizme, kako je i bilo između 2000. i 2012. i kako je jedino moguće u demokratiji.
Ne preuveličavam li značaj par nadrndanih bukača na nekakvoj tribini, pa sve i da su stvarno organizovani od tzv. vladajuće stranke? Preuveličavao bih ako bi to bio samo nekontrolisani mentalni ispad koji će ostati izuzetak. Ali, hoće li? Nakon Pančeva, Smederevo je došlo kao intenziviranje „borbenog uzurpiranja“ ionako sićušnog dela javnog prostora rezervisanog za opoziciju. Ne znam na osnovu čega onda da se nadam da za Smederevom neće uslediti nešto treće, verovatno još gore?
Samo, da se razumemo, nije ovde prava opasnost u tehnici nego u poruci: ona glasi da ništa što nije Mi nema pravo na slobodno i neometano postojanje u javnom prostoru, a naročito nema pravo na pretenzije da se kandiduje za vlast, za upravljanje resursima i usmerenjem zemlje. Autokratski populisti istoriju uvek gledaju kao niz kobnih grešaka i zabluda, koja je srećno okončana tek njihovim dolaskom na tron. Sad, kad su već tamo, istorija je zapravo okončana. Nema potrebe da ubuduće bilo ko pretenduje na njihovo mesto, a ako neko to ipak čini, taj nije legitimni i ravnopravni takmac, nego svesni nosilac virusa Zla (unesenog spolja, ja kako drugačije), koje mora biti suzbijeno svim sredstvima. To je jezik opscenosti kojim se unutrašnji okupator obraća podaništvu i svetu, i ne, to nije tek jezik nekog Tešić Ivana iz Pančeva. To je jezik Aleksandra Vučića, i to je jezik ama baš svakoga od njegovih najbližih saradnika. Uključujući i „liberalnu“ Zoranu Mihajlović. Tako se ponekad može vladati i dugo, ali se ne može vladati dobro. I ne može se završiti dobro. Pitajte Miloševića, ako ga prizovete iz pakla.
