Telefonski imenik

Postoji li zaista tako čvrsta granica između ludog i onog ko se samo „pravi lud“? Ili je dovoljno da se ovaj potonji dovoljno dugo pravi lud, pa će i sam sasvim kvalitetno poludeti? Ako je suditi po rezultatima najnovijeg istraživanja Strategic marketinga, glavobolno visok procenat građana Srbije toliko se uspešno svih ovih godina pravio ludim glede onoga što se događa negde u blizini, da je već vrlo verovatno da im je „navika postala druga priroda“. Otuda, u ovom „postrevolucionarnom“ vremenu, malo-malo pa odjekne neka „senzacionalna“ informacija iz žanra otkrivanja tople vode (bez Niške banje), i svi se strašno zapanje, sve govoreći „ma je li moguće“ i u čudu othukćujući do duboko u noć. Mnogi, zapravo, ni tada ne poveruju svojim očima, pošto je istina koju vide isuviše „antisrpska“ za njihov razvijeni ukus. Tako je nedavno bilo sa TV-serijalima o opsadi Sarajeva i o masakru u Srebrenici: sve je bilo odviše jasno, ali nekako, brate mili, „neprihvatljivo“… Ta istina je nekako odviše ogoljeno istinita, iz nje ni najveštije ruke ne mogu izdeljati neki novi Žrtveni Mit; naprotiv, valjalo bi se stideti, a to je ono jedino osećanje na koje žrtva–po–defaultu nikada ne može da pristane.

Slučaj Hrtkovci/Srbislavci jedna je od tih toplovodnih priča: svako ko je hteo od početka je mogao da zna šta se tamo dešava(lo), tj. kako je hrvatsko i ostalo nesrpsko stanovništvo ovog sremskog sela isterivano iz svojih kuća, i kako se to, nešto manje „transparentno“, dešavalo i drugde po Sremu (Kukujevci, Banovci, Slankamen, Ruma, Surčin, Zemun, Beška, Petrovaradin… hoćete li još?). Takođe, svima je poznato – osim onima koji su proveli devedesete žmureći toliko čvrsto da im oči još bride – da je u Zemunu opštinska radikalska uprava isterala iz stana porodicu Barbalić (i ne samo nju!) da bi uselila nekog svog pajdaša, referenta za radikalski EPP. Jedina, dakle, razlika između „nekada“ i „sada“ u tome je što se ovakve činjenice mogu čuti, videti i pročitati i u državnim medijima. Ipak, i to je sasvim dovoljno za novi krug kaštigovanja donosilaca neprijatnih vesti: jesenas je, recimo, Nataša Kandić prošla kroz „toplog zeca“ umiljatih i dragih gledalaca TV Novi Sad, a ovih dana slična sudbina zatiče Marinu Fratucan, urednicu nezavisne TV produkcije UrbaNS, koja je vodila emisiju posvećenu „evociranju uspomena“ na hrtkovački slučaj. Stvar je, dakle, sama po sebi već bajata, ali i dalje se javljaju goropadni likovi anonimnih nacista-za-po-kući koji su neopisivo iznenađeni i uvređeni što se njihovo fašističko orgijanje prikazuje, od svih neslućenih kreativnih mogućnosti, kao baš to: fašističko orgijanje! Marina F. je u studio dovela Vojislava Šešelja i Nebojšu Popova, ne bi li i oni, kao (ne)posredni akteri slučaja angažovani na suprotnim stranama, rekli ponešto o tome šta se i kako dešavalo tih burnih dana kada je stanoviti Ostoja Sibinčić, lokalni radikalski probisvet i poglavica samozvanih Srbislavaca, postao poznatiji od svih aktuelnih političara zajedno. To što Marina Fratucan sada doživljava ogromne neprijatnosti zato što je podsetila javnost na ono što bi počinioci i saučesnici voleli da se srećno zaboravi, jerbo ima nekih stidljivih indicija da će ubuduće zločin biti ilegalna rabota, a za krivična dela će se, u naročito ekstremnim slučajevima, ići čak i u zatvor (a ne u Skupštinu, u jednu od dve „ratnoveteranske“ Poslaničke Grupe), samo pokazuje kako je ovaj tugaljivi, blatnjavi i dronjavi bilmez–fašizam vaskolike seoske fukare Brdovitog Balkana nadživeo sve političke promene, i još uvek se nada da će se vratiti na glavnu scenu, bazduckajući u međuvremenu pred televizorima i po palanačkim krčmetinama, uz vruće pivo i vrištavu „muziku“, kao stvorenu da bude umilno fekalna zvučna kulisa za dugo i temeljito povraćanje prerađenog hmelja. Business as usual, dakle. Mnogo je znakovitija činjenica da je Vojislav Šešelj osetio potrebu da sada, A. D. 2001, pun centralnootadžbinskog ponosa, podseti na svoju aktivnu podstrekačku – a vrlo verovatno i neposredno organizatorsku – ulogu u isterivanju i maltretiranju „inovernih“ građana ove zemlje. Hja, ni to nije baš neka novost, još se tih dana znalo koliko su lokalni – a biće i „centralni“ – radikali upetljani u ovu sramnu aferu; uostalom, Šešelj se i ranije proslavio po detaljnom spisku „etnički nepodobnih“ na RTS-u i drugde, tako da je čovek pravi rutiner u stvarima „retorzije“, kako je šef Srpske Karlobaške Stranke voleo učeno da naziva rabotu koju su, eto naizglednog paradoksa, najkvalitetnije sprovodili oni kojima je mozak u potpunosti emancipovan od balasta bilo kakvih suvišnih znanja; što će reći – bilo kakvih znanja.

Vođa nadobudnih Karlobažana uputio je, dakle, izazov pravdi u postmiloševićevskoj Srbiji: čovek lepo priznaje da je kršio zakon podstrekavajući bespravno nasilje protiv građana i izazivajući nacionalnu i versku mržnju. Bilo je jasno zašto su ovakve stvari u Miloševićevoj Srbiji prolazile nekažnjeno; sada ćemo moći da vidimo ima li istine u raširenim glasinama da je Slobodan Milošević otišao s vlasti.

Samo, šta očekivati od „izazova pravdi“ kada tu pravdu treba da oličava resorni ministar, građanin Vladan Batić, koji se ovih dana po Skupštini skandalozno i sramno nadmeće s radikalskom kohortom oko toga ko će više čijih prezimenjaka pronaći po hrvatskim telefonskim imenicima (Ante Batić, Sljemenska 34, Zaprešić!), odnosno ko ima a ko nema ubedljiv dokaz o svom „srpskom rodoslovu“?! Ispada da radikali i ne znaju koliko su u pravu da Batića treba smeniti, samo što to, nakon ovog nedostojnog skandala, treba da učini sam DOS, ili da u protivnom menja prvu reč svog imena. Ministarski postupak i „diskurs“ nije, naime, podesan ni za groktavi verbalni garnirung poslednje, predzorne runde u tutumrak-birtijama oko obrenovačke pijace, a kamoli za nešto što treba da bude imidž političke elite u građanskom i demokratskom društvu. Zato se Šešelj, izgleda, još uvek oseća bezbednim: ako ga neko „dirne“ da ga privede zakonu, navataće mu pregršt PTT-prezimenjaka u Karlobagu, pa čik neka se usudi!