Jedna od najlepših stvari na internetu je interaktivnost, mogućnost da učestvujete umesto da budete nemi posmatrač. Okej, ne morate biti nemi ni kada gledate televiziju, ali vaše vikanje ograničava se na sobu i, eventualno, komšiluk. Dok vas na internetu teoretski čuje ceo svet. Pa i oni na koje reagujete.
Što nas dovodi do komentara na tekstove na internet portalima ili na internet forumima i blogovima. Ti komentari postaju sastavni deo teksta, ponekad preuzmu temu, promene je, daju joj novi duh i život. Teraju vas da se već pročitanom tekstu iznova vraćate ne biste li uporedili svoj doživljaj sa mišljenjem drugih čitalaca. I to je ono što je kod komentarisanja dobro.
Ono što je loše jeste potreba komentatora da iz mraka prosipa uvrede, rasizam, šovinizam, laži, da psuje i kleveće. Neki sajtovi zato drže moderatore komentara čiji je posao da biraju šta može, a šta ne može da se objavi. Drugi, opet, misle da sve treba da ide kako je stiglo. S tim da neki komentari mogu biti naknadno obrisani.
Interesantan pristup ima britanski „Gardijan“, koji objavljuje informaciju o komentaru koji je obrisan, tačnije poslat je, ali nije zavredeo objavljivanje, čisto da znate šta se desilo sa onim što ste napisali.
Ljudi koji pišu komentare pribegavaju raznim trikovima u nadi da će njihova, često neutemeljena kritika biti objavljena. Najčešće provociraju rečima „znam da vaši cenzori ovo neće pustiti“. A ima i težih reči na račun slobode mišljenja koja je, je l’ te, ugušena jer se baš tom, obavezno anonimnom komentatoru, ne dozvoljava da istrese iz sebe ono što inače ne sme nigde i ni pred kim. Osim u sajber mraku interneta.
Komentari su pogodno tle za spinovanje. Neke firme i neke političke stranke u Srbiji imaju plaćene komentatore čiji je posao da pišu svuda gde je to za njihov cilj bitno. Prepoznaćete ih tako što komentar započinju sa „o autoru rubrike Navigator mislim sve najgore, ali u ovom slučaju moram da priznam da je u pravu“ i slično, u tom stilu.
Teško je sa komentarima, još gore bez njih. Neki traže da se komentatori registruju, ali problem je što i ta registracija može biti lažna. No, sada se pojavilo neobično i vrlo jednostavno rešenje.
Američki „San kronikl“ najpre je ukinuo komentare jer su predstavljali pravni problem (odgovorni su za ono što piše na sajtu, ako ne mogu da nađu autora), da bi ih pre neki dan vratio uz uslov da se registrujete. S tim da u procesu registracije morate uplatiti 99 centi sa vaše kreditne kartice. To je simbolična članarina, a zapravo način da se nepobitno utvrdi vaš identitet. Jer, kada se povežete sa kreditnom karticom, vi ste prepoznati i samim tim odgovorni za svaku glupost, pretnju i laž koju ste napisali o nekome.
Ovaj pristup je potpuni novitet na internetu i sada ga svi pažljivo prate. Da li će čitaoci pristati da se identifikuju ako im se zauzvrat ukine moderisanje? Mogu da pišu šta god požele, ali svesni da su odgovorni za svaku svoju reč. Jer ih preko kreditne kartice tužba uvek može pronaći.
Ideja mi se toliko dopala da bih je proširio u pravi biznis. Recimo, da se komentari šalju tehnologijom sličnom SMS-u, to jest da se svaki poslati komentar naplaćuje. Živo me interesuje koliko je uspaljenih komentatora koji bi svoje mišljenje bili spremni da brane, makar sa jednim jedinim simboličnim dinarom.
