Nemam pojma ko će ove godine biti glavna zvezda Exita, pošto je ovo što se do sada spominjalo samo gomila sporednih zvezda, glavnih poluzvezda i tome sličnih nebeskih tela, ali zato se zna nešto drugo: na Tamburica festu, kanda kidnapovanom iz njegovog prirodnog deronjskog okružnja i preseljenom na Petrovaradin, glavna će zvezda biti građanka Ražnatović Svetlana. Da, ona Svetlana. Ne, neće s njom biti ni Lepog Jovice na ćemanetu ni, daleko bilo, Živkov Ljubomira na basprimu, i ne, neće ona tom prilikom izvesti izabrana dela Zvonka Bogdana, s posebnim osvrtom na Već odavno spremam mog mrkova i Kada padne prvi sneg. Uh, i dobro je što neće (nego, kad smo već kod Maestra, svi brzo na Youtube, i ukucajte „Bokal oseća stvarnost: Zvonko Bogdan“; senzacionalno!), nego će naprosto biti Ona. Sa svim što uz to ide.
E sad, ovo nije baš muzička rubrika, ali biće da se ovde o muzici ni ne radi, ili bar ne prevashodno. O tzv. muzičkom stvaralaštvu narečene osobe možete misliti šta god vas je volja; po mom skromnom, ali neobično tačnom mišljenju, radi se o smeću; mada, i ono što radi Rihanna po istom je kriterijumu smeće, pa teško da bi se zbog nje na Petrovaradinu potpisivale peticije. Dakle, biće da se ovde radi o nečemu drugom. Pustolinama interneta zavrtela se nekakva peticija, potpisana već od respektabilnog broja Novosađana i simpatizera, koja kaže da to skrnavljenje treba nekako zaustaviti, da građanki R. nije mesto na tvrđavi jerbo njeno glasanje nema ama baš nikakve veze s tamburaškom muzikom i uopšte sa vojvođanskim muzičkim nasleđem (što je živa istina, ali se to može reći i za neke prethodne gostujuće zvezde tamburaške fešte, pa nikom ništa), te da je njeno gostovanje još spornije zarad toga što je ova ličnost, „udovica ratnog zločinca Arkana“ i osoba pravosnažno osuđivana za mućke, a i inače neobično sklona bliskosti sa osobama sa one strane zakona, takođe i neka vrsta negativnog simbola ratno-mafijaških devedesetih u Srbiji i na Balkanu. Što opet bezbeli sve stoji.
Na drugoj strani, tog će koncerta gotovo sigurno ipak biti, i na nj će hodočastiti mnogo više ljudi nego što je onih koji su se baktali s narečenom peticijom, ili su Svetlaninim budućim nastupom u „neprirodnom“ kontekstu načelno iznenadjeni & uvredjeni. I ljude niko neće puškom terati na taj koncert, nego će tamo doći dobrovoljno, štaviše s velikim veseljem. I među njima će biti mnogo, mnogo više građanki i građana Novog Sada i Vojvodine, nego onih koji će specijalno za tu priliku doputovati iz Žitorađe (oni iz Žitorađe, jbg, štede pare za Exit). Valjda ćemo se složiti oko toga da je i to nesporno činjenica.
Pa dobro, šta ćemo onda mi sa svim ovim? Mislim da se sindromu osvetlanjenja Tvrđave može pristupiti na (najmanje) dva načina. S jedne strane, lako je razumeti i složiti se s argumentacijom peticionaša, kako onom „estetskom“ tako i, hm, „moralno-političkom“. Jedan deo mene utoliko se smatra supotpisnikom te peticije. Ali, nije da ne mislim i to da bi taj deo mene morao o celoj stvari iznova da promisli…
Što se „estetike“ tiče, bilo je na ovoj – ne zaboravimo – estradnoj manifestaciji (kojoj bi utoliko uistinu možda trebalo ukinuti sredstva javnog finansiranja, jer ide ka tome da bude isključivo komercijalna žurka, što je u redu, ali nema razloga da vi i ja to finansiramo), bilo je tu i pre S. R. likova iz, suštinski, turbo-folk sveta. Njen nastup utoliko je samo teranje jednog trenda do krajnjih konsekvenci. Zato je na neki način odocnelo i verovatno već deplasirano lamentirati na tu temu; umesto toga, treba stisnuti petlju i prestati se prenemagati: ovde se radi o čisto političkoj stvari. Ima nečega za mnoge ljude (i za mene) neotklonjivo uvredljivog da se ovu ličnost nasilno ugurava u ovakav kontekst (tamburice, tvrđava…), koji se na taj način simbolički „kontaminira“. Zato „mi“ reagujemo burno, i tražimo da se to ne dozvoli, jer nam se čini, jer osećamo da se udara na nešto „naše“.
Sve je to, dakako, ljudski, odviše ljudski. Međutim, istovremeno je i suštinski promašeno, ili nedomašeno. Zašto? Možda najviše zbog ovog: u čemu je to, u zemlji Srbiji 2014, takav strašan problem da se bude „simbol mračnih devedesetih“? Izvinite ako ometam vaš san, ali jeste li možda primetili ko su tri vodeće ličnosti ove države: predsednik države, predsednik vlade i predsednica skupštine? Ako je Svetlana R. „simbol devedesetih“, šta su onda oni?! Da li se to meni nešto priviđa ili su oni to isto, ali mnogo jače, na kudikamo ozbiljniji način? I, da li im je to smetalo da se, potpomognuti glasom većine, popnu na sam krov ove države? Nije, ni najmanje. Da li je uistinu strašnije biti „udovica ratnog zločinca“ nego biti, recimo, „dugogodišnji najbliži politički saradnik ratnog zločinca“, pardon, osobe kojoj se sudi za ratni zločin?
Ako nam je to normalno, ako s tim nemamo suštinski problem, potpuno je bespredmetno transferisati svoju frustraciju i nemoć na jednu pevaljku, pa makar ova bila i stadionskog nivoa. Ili, da parafraziram Horkhajmera: ko ćuti o Vučiću, Nikoliću i Gojković Maji, neka ne govori ni o Ražnatović Svetlani.
