Kako se sporo ja urbanizujem, u Beograd sam došao septembra 1971. godine (putničkim vozom, na Dunav-stanicu sa koje sam pešice otišao do studentskog doma „Patris Lumumba“) da bih se tek juče prvi put našao u zaglavljenom liftu, fali jedan mesec i jedna godina pa da budu pune četiri decenije.
Prvi lift za koji sam imao ključ, premda me je moj brat Ljupče bio obučio da ga otvorim i petodinarkom) beše u Braće Nedića 1 gde ću nekoliko godina i stanovati. Juče sam pomislio kako mi u školi nikad nismo učili lift, i ja zapravo ne znam šta tu kutiju podiže, ima teg, sistem nekog čekrka, možda neki elektromotor, ima nešto što ga potkoči i drži da ne krene baš dok čovek izlazi ili ulazi, đavo bi ga znao kako radi, ali tek juče sam ga iznutra video kakav je kad ne radi.
Sećam se kompletnog gradiva iz mog prvog lifta, održava ga „David Pajić“, nosivost: četiri duše ili 320 kg (iz čega sam još onda zaključio da je osamdeset kila granica pristojnosti za našu rasu i za naš klimatski pojas). Najviše me se dojmila krasna mesingana tabla: U slučaju kvara pritisnuti ovo dugme i mirno sačekati čuvara lifta. Pitam Ljupčeta ko je čuvar lifta, koga da mirno čekam i koliko će čuvaru biti potrebno da registruje moj kulturni SOS… „Niko nije čuvar lifta“, kaže, „ako se zaglaviš – lupaš! kakvo dugme, kakva mirnoća!“
Juče mi je kad se lift zaglavio između prvog i drugog sprata sve to prošlo kroz glavu, pored cifara za spratove stoji pločica sa urezanim zvonom, ali sad i ja znam da nema čuvara lifta koga ću pošto sam pozvonio mirno sačekati: vidim kroz mutno staklo siluetu, kucnem iznutra i kažem da se lift zaglavio, savesna građanka koja ne stanuje u zgradi i kojoj na ovaj način zahvaljujem izvestila je susede, kiseonika imam, sa pijace nosim četiri pomorandže… Pored tastature, zovimo je tako, stoje pločice kojima moje komšije izveštavaju pacijente dokle da se penju ako idu kod zubara a dokle ako imaju srčane tegobe, tu sam hteo i ja da stavim tablu NOVINAR II SPRAT, što čitaoci uveliko znaju.
Nisam baš na nekoj visini, ali ako se iznenada ova kutija otkači moje je možda da čučnem kako ne bih temenom raspalio u plafon usled ipak naglog zaustava?! Crveni prekidač pored koga piše OFF i ON ne diram, taj je namenjen ovlašćenim serviserima a ne pukim korisnicima; dvokrilna unutrašnja vrata otvarao sam i zatvarao misleći da ću možda uspostaviti izgubljeni kontakt, ništa od toga, ali su srpske dveri preuzele ulogu lepeze ili da kažem škrga, hladile su me i ubacivale svež vazduh. Komšija Vuk je na svim spratovima proveravao vrata, pokušao da me spusti u podrum, u prizemlje, da me otpremi gore, pokazao mi je mutno staklo iznad vrata, armirano žicom, ovo ćemo da razbijemo ako budemo morali, važi, kažem, ja sam staklo već ošacovao i pomislio da vratima koja bih skinuo sa šarki mučki raspalim, ali to nam je krajnja mera…
Imao sam i sreću da se zaglavim tek pošto je nauka izumela bežičnu telefoniju, Ljubici sam poslao dostojanstven SMS („Zaglavljen sam u liftu, zovi Mišu“, Miša nije čuvar lifta, ali bi mogao znati ko je elevator poslednji put opravio, prođe petnaest minuta, dvadeset, tajac, shvatim da nije videla poruku i pozovem je, sad će da zove Mišu i majstore, imam li vazduha, imam, a klaustrofobiju, nemam, hladim se vratima i prijatnije mi je nego nekome u gradskom prevozu, dobro onda; ubrzo mi javlja da će interventna brigada sa Dušanovca stići za petnaest minuta. Pa i da nisam našao Ljubicu mogao sam preko mobilnog zvati vatrogasce, hitnu pomoć, policiju, AMSS, kako li je bilo nekom samcu ako se bez mobitela u petak uveče zaglavio oko dvadeset osmog sprata, a zgrada poslovna i do ponedeljka neće niko ni primetiti da je lift zaglavljen: u slučaju kvara pritisnuti dugme i mirno sačekati čuvara lifta, a?
&
Samo spasavanje teklo je razočaravajuće glatko, iznutra vičem majstorima koliko ima od poda do donjeg dela vrata, metar i po, čekaj, sad nazad jedan pedalj, i eto mene u hodniku, hvala braćo, šta sam dužan (otkud znam da i ta gorska služba spasavanja nije privatna!), ništa, pa imate li vremena da preko kod Grka popijemo nešto, ne, hvala, idemo da spasavamo druge građane kojih je po liftovima tušta i tma.
&
Pre tričave dve nedelje živeo sam na XI spratu, u drugoj državi, lift nije imao vrata i da sam se tamo zaglavio ne bih se mogao njima hladiti nego bih piljio u nekoć svetlozeleni a danas mnogostruko musavi zid koji liči na odvod za pomije u nekom starom hotelu. To dizalo ima svoju tajnu: niko od stanara i turista nije načisto na koje komande mehanizam reaguje. Pošto ga u istom trenutku na raznim spratovima poziva sijaset ljudi, da li ide kod onog ko ga je prvi zvao, ili, naprotiv, pamti baš poslednji poziv tj. prvi koji primi pošto ovi iznutra izađu i zatvore vrata? Predanje veli da dugme treba držati pritisnuto neprestano, samo tako čovek trajno konkuriše za dolazak lifta, svi u to tvrdo veruju i drže stalno pritisnutim dugmad po skoro svim spratovima – pa po čemu onda lift da se rihta?! Od strategije stalnog pritiskanja ne odustaje se iako ju je praksa toliko puta ismejala: ti držiš kažiprst na dugmetu a dizalo mučki klizi pored tebe; na tuđem, pogrešnom spratu neko izađe, lift prazan prođe pored tebe i pored tvog kažiprsta. A neki put, dođe ti lift na prvi poziv, dok se po drugim spratovima čuju kletve na njegov a možda i na tvoj račun… Moja je teorija da preimućstvo imaju oni koji su unutra, oni ga voze kud je njima drago, i dok nekog ima unutra lift ne haje za komande spolja, ali šta se događa kad je prazan – ide kod onog ko mu je najbliži, kod onog ko ga je prvi zvao, kod onog ko ima najduži staž?!…
Ne znam koliki mu je radni vek, ali vidim da će lift tajnu odneti u grob, ako može tako da se kaže.
