Da vam je neko pre par dana rekao da bivši predsednik Srbije postaje direktor – „nezavisni i neizvršni“ – u kineskoj kompaniji iz oblasti „svemirske tehnologije i zemaljskih aplikacija“, pomislili biste da se to Tomislav Nikolić opet zapio pa izmislio.
Ali, ovako nešto ne može ni da se izmisli i Tomislav je Nikolić u ovoj stvari sasvim nevin.
Bivši predsednik koji je stupio na lukrativnu poziciju zapravo je Boris Tadić, čovek čiju je ulogu i funkciju evo već dvanaest godina teško definisati. Sada se barem zna, samo da još neko pojasni šta znači kad si „nezavisni i neizvršni“ direktor.
Kineski lobista
Tadić nije poznat po ekspertizi u oblasti kosmičkih tehnologija jer je pre politike bio gimnazijski nastavnik psihologije. Vodio je zemlju koja takođe ne hrli u svemir, već je u njoj nerešiv problem bio i ostao kako iznivelisati šaht sa ulicom.
Fer je onda primetiti da Tadić može Kinezima da pomogne jedino kao neko ime u svetu politike, neko sa kontaktima. Da je, dakle, postao lobista firme iz tehnokratske kapitalističko-komunističke diktature.
Javnost je makar konačno dobila odgovor na pitanje o tome šta je „drugi film“ Borisa Tadića koji je najavio kad je onomad izgubio predsedničke izbore od Nikolića, čime je započelo ono što sada Srbija živi. „Drugi film“ je lobiranje za Kineze.
U međuvremenu je Tadić bio tek epizodni glumac sa bremenom stare slave. Nije sve što je radio kao vikend-opozicionar bilo loše, pogotovo nije sve što je rekao o stanju u zemlji i opoziciji bilo pogrešno. Ali je sve bilo – jalovo.
Ćorava posla
Čovek koji je vodio Demokratsku stranku do istorijskih rezultata, koji se izgrlio sa Dačićem i socijalistima navodno u višem interesu, nije umeo da te 2012. godine sačuva ipak solidan rezultat dotadašnje vladajuće koalicije.
Od tada je često delovao kao zajedljivac. Napuštajući i sahranjujući Demokratsku stranku, formirao je nebitnu ličnu strančicu koja ničemu nije služila i praktično se ugasila kad se među građanima potrošio i poslednji kredit koji je nosio „Džordž Kluni“ srpske politike.
Nikad nije imao petlje da prizna svoje greške i nikad nije rekao da se povlači iz politike – sve dok nije postao izlišan.
Naimenovanje u kineskoj kompaniji – a nije mu prvi put da ga plaćaju Kinezi – otužno je jer ispada da je Tadić propovedao vodu, a pio vino. Uvek je govorio o demokratiji sa socijalnim likom, a završio je u kompaniji teškoj milijarde koja dela u diktaturi.
Srećom po cenjenu publiku, taj „drugi film“ neće biti u srpskim bioskopima.
