Prošle nedelje (15. januara) Vikipedija je obeležila deset godina postojanja. Ali umesto da se svečarski naštimuje, njen osnivač Džimi Vels vajkao se stotinama miliona korisnika, tačnije nešto više od 400 miliona. Vikipedija iako zamišljena kao „narodna enciklopedija“ koju svako može da uređuje i dopunjuje, zapravo je prekomplikovana za prosečnog korisnika interneta. Većina njih, priznaje i sam Vels, preplaši se kada otvori prozor za uređivanje, pomisle da bi nešto mogli da pokvare i odustanu, krajnje dobronamerno.
Zato je novopostavljeni cilj da se interfejs Vikipedije prilagodi korisniku koji nije kompjuterski spretan, da izgleda baš kao da kucate tekst u nekom od programa za pisanje, dakle da imate osećaj da menjate tekst kakav vam se i inače pojavljuje na ekranu (what you see is what you get) umesto da vam se otvara nekakva stranica za uređivanje gde vam nije jasno gde i kako se upisuje ili menja tekst. Jer krajnja namera Velsa i drugih vikipedista je da za četiri godine broj korisnika popnu do milijarde. Trenutno su peti najpopularniji sajt na internetu.
Vikipedisti bi mogli da se suoče sa jednom velikom preprekom. Pod uslovom da su pažljivo pratili šta se događalo na najvećem svetskom kompjuterskom sajmu, lasvegaskom CES-u, koji samo što je okončan. Ove godine apsolutni hit bili su tablet računari. Od kako se pojavio ajped, tableti su postali najvažniji kompjuteri i svaka firma koja drži do sebe predstavila je svoj model. Uključujući i Majkrosoft koji se nije do sada mnogo petljao u pravljenje hardvera za krajnjeg korisnika, a kada jeste, to je bilo vrlo neuspešno.
Tablet računar je u velikoj meri koncept koji poništava ideju interaktivnosti. On je odličan za čitanje, gledanje i slušanje, ali prilično nezgrapan kada treba pomoću njega nešto kreirati. Ima, ruku na srce, fantastičnih programa koji ljudima gipkih prstiju omogućuju da crtaju po ekranu ajfona i ajpeda i tako prave fenomenalne digitalne slike. Ali, većina korisnika komunicira sa svojom mašinom pomoću miša i tastature, a njih tableti u osnovi nemaju.
Niti vam je tako nešto više potrebno, jer vas tablet pretvara u posmatrača, ne u učesnika. On je sredstvo za distribuciju u digitalnoj eri, film ili knjiga koje je neko proizveo, materijalizuju se u vašim rukama. To što postoji mogućnost da nešto otkucate ili nacrtate samo je dodatna opcija. Nisam još čuo da je neki pisac odlučio da piše na svom tabletu, koristeći ekran na dodir, makar oponašao rukopis umesto kucanja. Naravno, možete dodati tastaturu i miša preko USB porta, ali to onda menja samu ideju tableta, jeftinije vam je da kupite laptop.
Ako tableti prevladaju, a sva je prilika da hoće, digitalni svet prestaće da bude interaktivan, eventualno će biti reaktivan. Odgovaraćemo na izazove, naručivati ono što nam je ponuđeno, lajkovaćemo i hejtovaćemo pipanjem po ekranu. Podelićemo se na kreatore i posmatrače.
Slično modernim automobilima. Nekada je vozač morao da zna da promeni svećicu, danas se od njega ne očekuje ni da odvrne sijalicu kada pregori, isuviše je komplikovano. Ali zato je vožnja pravo uživanje, jer su tu svi mogući senzori i kompjuterski sistemi koji koriguju naše ponašanje (i ludovanje) na drumu, stvarajući nam osećaj da smo bolji za volanom nego što realno jesmo.
Baš kao što nas Vikipedija pretvara u enciklopediste, Tviter u novinare, a Fejsbuk u kozere.
