Tvrdim. 2005. biće godina interneta u Srbiji. Broj korisnika u ovoj godini povećaće se više nego i u jednoj prethodnoj, a neki od ključnih poslova (firmi) biće osnovani ili pokrenuti baš ove godine. Ovako smele prognoze ne proizilaze iz nekog naročitog planiranja razvoja i društvene (državne) brige za internet, naprotiv. Jednostavno, stekle su se okolnosti na koje mi nismo mogli nikako da utičemo, to jest da ih sprečimo (što nam je prirodni instinkt). Ako prognoza o „internet godini“ ima neku rezervu, onda je ona u nekim neočekivanim društvenim lomovima širokih razmera. U tom slučaju internet godina će se takođe „dogoditi“, ali sa nešto manje sjaja.
Nekoliko faktora utiče na ovu prognozu. Prvi je već dostignuti razvoj infrastrukture kojem će dodatno pogodovati isticanje monopola na pružanje usluga fiksne telefonije koji do juna drži Telekom Srbije. Tu povoljnost će brojni internet provajderi, kao i mnogi koji se tim poslom sada uopšte ne bave, iskoristiti da ponude usluge telefoniranja internetom, takozvani VOIP. Ovaj servis je visokoprofitabilan, odnosno nije potrebno uložiti previše novca da bi se startovao. Onaj koji ga pruža, a biće ih dosta, moći će neku paru usput da uzme pružanjem i drugih internet usluga, te nema sumnje da će to i učiniti. Pritisak koji provajderi budu pravili na potencijalne korisnike (da se priključe) uticaće da korisnika bude sve više.
Pojam „korisnik“ shvatite vrlo uslovno. Ne radi se samo o osobi koja surfuje sedeći za računarom, već i o onima koji internet servise koriste pomoću mobilnih telefona. Uzmite u obzir da je samo tokom prvih nekoliko dana nakon Nove godine kroz dve mreže mobilne telefonije u Srbiji poslato dvadesetak miliona SMS poruka. Ko ima malo smisla za biznis neće lako zaboraviti taj podatak.
U prilog tome ide i aktuelni bum „gadžeta“, odnosno komunikacionih spravica. Danas je gotovo nemoguće naći mobilni telefon koji nema kameru, mogućnost slanja MMS poruka, pristupanja internetu i dodajte šta god hoćete, a mobilni operatori u Srbiji već podržavaju prenos podataka velikom brzinom. Fale samo servisi koji bi spojili one koji imaju nešto da ponude i one koji su spremni nešto da potroše. Pitanje od nekoliko miliona evra je ko će se prvi setiti da takve usluge ponudi, lokalni poslovni ljudi ili, recimo, Slovenci koji u poslednje vreme pokazuju prilično interesovanje za srpsku informatičku i internet scenu.
Masovna upotreba kartica, zbog ukidanja „počeka“, trebalo bi ove godine da dovede (konačno) do uspostavljanja prvog domaćeg servisa za dinarsko plaćanje na internetu. Prednost kupovine sa interneta je u minimalizaciji troškova odnosno cene proizvoda koji se prodaje, što je koncept na koji se građani Srbije lako primaju. Velika mana, kada je Srbija u pitanju, jeste potpuno odsustvo sistema za distribuciju (teško da PTT može da odgovori tom izazovu). Ko bude umeo da organizuje isporuku naručenog po povoljnoj ceni i u kratkom roku može da računa na veliki posao. I ovde je realna mogućnost da šnjur odnese neko sa strane ko u Srbiju investira samo svoje znanje.
Konačno, masovna kupovina računara pred kraj prošle godine, pravdana uvođenjem PDV-a, govori da je u Srbiji svest o informatičkom društvu razvijena. Znači, ima interesovanja, postoji infrastruktura, poslovna i zakonska klima menjaju se u povoljnom smeru i samo je potrebno sabrati dva i dva, a to može i na prste.
